Врховна команда је знала да ће свог коња у рату, сељак најбоље чувати. Када се мобилише војник, мобилише се и његов коњ и тако заједно постају војни обвезници.

Драгомир Рајић из села Узвеће, 1912. године креће у рат са својим коњем Ацулом. Он је Ацулу гајио још када је био ждребе, а тада за време рата је израсртао у великог црног лепотана. Мобилисани су у коњички пук Дринске дивизије и храбо су војевали у Кумановској и Брегалничкој бици. Ацула је свога господара јуначки носио и на Церу.

Галопирао је на Мачковом камену и Дринској бици. Током Колубарске битке војевали су у првим редовима. Ацула се издвајао од других коња по храбрости, снази, послушности и лепоти. нису се одвајали један од другог ни током повлачења преко Албаније. За време снежних мећава Ацула је грејао свога господара и спасао га од сигурне смрти.

Ацула је био прави јахаћи коњ, вичан ратовању, сјајне дуге длаке и увек послушан. Вукао је и носио изнемогле и исцрпљене по Албанским гудурама. Драгомир по цену живота није хтео да остави Ацулу, а ни Ацула није помишљао да изда свога господара. Ацула је увек ишао први испред свих коња. Заједно су се опорављали и на Крфу.

Крош кише метака и серпентине пробијали су Солунском фронту, терали су непријатеље чак до Осјека. 7 година су војевали и прешли хиљаде километара, све док се 1919. нису демобилисали, од тада је Ацула био поштеђен свакога рада. Драгомир га више никада није упошљавао да вуче чезе или да ради било шта друго, само га је хранио, тимарио и неговао.

Када је Ацула 1932. године угинуо, Драгомир је позвао све саборце на сахрану. Сахранио је Ацулу како доликује једном хероју, уз све војничке почасти.

loading...

Оставите одговор