Нови круг преговора између Београда и Приштине показао је озбиљне знаке одустајања од основног концепта мировног процеса на Балкану, који траје још од 1995, односно 2001. године. Тај концепт формирања региона тзв. „Западног Балкана“ почивао је готово искључиво на идеји о српској кривици и казни, и то не само за ратове из 90-тих година прошлог века већ и за оне велике, који су им претходили.

Само апсолутизујући српску кривицу било је могуће замислити преговоре између Београда и Приштине у којима ће се први одрећи свега на Косову и Метохији, а други добити све. Време, мајсторско решето, међутим није издржало претешки терет тог концепта. За четврт века Србија, иако је прошла период тешке међународне деградације, ипак није политички ослабила онолико колико је било неопходно да би се несметано одиграо план „Западног Балкана“. Напротив, последњих година чак је у појединим сегментима и јачала, што се показало веома плодним тлом и за балканско јачање мултиполарних сила, попут Русије, Кине и Турске.

Идеја „западнобалканског мира“, коју су деценијама персонификовали проблематични ликови попут Мила Ђукановића, Стјепана Месића или Бакира Изетбеговића, још је далеко од врата свог нестанка, али је снажно уздрмана и доведена у питање. Нови тренд још увек није произвео довољно политичке енергије да потпуно отклони нека стара решења, али је сасвим довољан да у оптицај убаци нека друга решења, за која се веровало да су одавно потиснута под чизмом „Новог америчког столећа“. Тај тренд „подгрејао“ је идеју о подели Косова и Метохије, која је пре више од две деценије у јавности важила за једно од могућих решења, али никад се званично није нашла за преговарачким столом. Иако нема јасних потврда да су се са поделом сложиле САД, све је теже поверовати да би председник Трамп могао својом речју јавно да стане иза ултиматума Србији, у којој се од ње на рачун Приштине понижавајуће захтева све за ништа. Па још у часу кад са Путином настоји да се сагласи о свету у коме таква изругивања међународном праву попут Косова неће бити могућа.

Свет старих решења за Косово и Балкан уопште више није могућ, и свакако би требало одати признање српској влади која је то разумела много пре преовлађујућег дела јавности. Али свет нових решења не указује се истом брзином и јасноћом као што свет старих нестаје. Зато је тешко поверовати у скори крај косовских преговора, утолико пре што постаје очигледно да Косово као искључиво српско питање не третира нико – ни Русија, ни Кина, док га САД никад нису ни третирале.

Уместо да се наоружа стрпљењем, српска политичка јавност без престанка Косово користи као оруђе у унутрашњој борби. Док власт делује да промене које се догађају хоће да што пре претвори у споразум, делови опозиције као да једва чекају да изазову нови спор око Косова. Ради се, међутим, о томе да се воде преговори без краја и да је Косово данас много даље од чланства у УН него иједног часа после 2008. године. А колико мораш бити мали да би ти то било мало.

Жељко Цвијановић

Објављено у „Информеру“ од 23. јула 2018. године

loading...