Тачно је годину дана од најљепшег догађаја у мом животу. На данашњи дан сам се придружио мојој браћи ходочасницима који су кренули пјешке од Београда до Подгорице у част одбране светиња у Црној Гори.

Ни киша, ни вјетар, снијег, болови у ногама, отекли зглобови ни жуљеви нас нису зауставили. Храбро и одлучно, уз помоћ Господа Бога, стигли смо до свог циља. Наравно, бодрила нас је молитва и људи који су нам се свакодневно јављали са подршком, загрљајима, сузама, али и храном и разним скромним поклонима.

Није било лако: од болова који су нас бацали на асфалт, па до кише која нас је „купала“ од ујутра до мрака, ризичних терена по мрклом мраку, касније и сметови снијега, пријетње које су нам свакодневно стизале од стране завидних Ђукановићевих полтрона.

Али, све смо издржали и храбро уздигнуте главе – корачали смо са сјећањем на наше славне претке који су такође по невремену и тешким, неријетко и у ратним околностима, поносно корачали кроз живот, па и историју.

На сваку моју помисао да одустанем себи сам постављао само једно питање: Да ли би и мој прађед одустао?

Наш циљ је био само један: да пређемо тих пет стотина километара пута – од Београда до Подгорице – пута који смо назвали ход светог Саве као претече наше Српске православне цркве која је у том периоду била угрожена.

Захвалан сам Светом Сави, Светом Василију и свим Светима на челу са нашим Господом што нам је дао снаге да изнесемо до краја свој крст на том ходочасном путу и што је то барем мало допринијело одбрани наших светиња.

На том путу стекао сам пријатеље до гроба, упознао сам многе дивне људе, схватио сам у чему почива душа нашег народа и, најважније:

Упознао сам самог себе.

Кристијан Којичић, ходочасник и председник Покрета Свети Јован Владимир

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here