Kако би се зауставио рат у БиХ међународна заједница је у јесен 1995. године повукла одлучујући потез и за сто довела политичке вође из региона који су потписали Општи оквирни споразум о миру у БиХ познатији као Дејтонски споразум
Док БиХ потреса афера „довршетак распада Југославије“ из региона стиже све гласније негодовање на писање сарајевског портала политицки.ба према чијим наводима је словеначки премијер Јанез Јанша припремио и послао нон-пејпер у Брисел у коме предлаже моделе новог цепања граница на Балкану.
Завршни процес цепања граница у Европи десио се распадом Источног и Западног блока деведесетих година прошлог века што је, посредно, утицало и на почетак рата у бившој Југославији који резултирао хиљадама мртвих, стварањем нових држава и расељавањем становништва. Са падом Берлинског зида Чехословачка и Совјетски Савез, уз посредство Горбачове „перестројке“, кренули су разлаз који је завршио сасвим другачије од југословенског – мирно.
Док словеначки медији и политичари „оптужују“ Пахора и Јаншу за подстицање сепаратизма у Босни и Херцеговини и цитирају изјаву члана босанског председништва Жељка Kомшића који тврди да је словеначки председник Борут Пахор приликом недавне посете БиХ чланове тамошњег председништва питао да ли је могућ миран разлаз, поставља се питање да ли за БиХ заиста постоји решење да мирним путем промени државно уређење и да сваки ентитет настави својим путем.
Kојим моделом би могла да крене БиХ?
„Плишана револуција“ и миран разлаз Чехословачке
Чехославачка је, захваљујући тзв. „плишаној револуцији“, успела да мирно „прекроји“ своје границе. Чешка и Словачка су свој разлаз озваничиле 1. јануара 1993. године, када је рат у бившој Југославији већ увелико трајао, иако су Чеси били за очување заједничке државе, слично као Срби, док су Словаци сматрали да им Праг, својом доминацијом, више не одговара као главни град. Главну улогу у том разлазу одиграла су два политичара – Вацлав Kлаус и Владимир Меичар. Они су успели да државу изведу из заједништва без рата и сукоба.
Њих двојица су, уз кафу и разговор, договорили да нерелигиозни Чеси и религиозни Словаци, први са већом незапосленошћу од „сабраће“ и други са жељом да се што пре раздвоје, мирно разиђу задржавајући заједничку валуту и несметан пролаз између новонасталих граница. Био је то један од ретких примера у људској историји да су два народа успела на миран начин да се договоре о изласку из државне заједнице.
Тако су та два новоизабрана представника својих народа након првих демократских избора у Чехословачкој ставила тачку на словачку жељу за независношћу.
Горбачов „разбио“ Совјетски Савез из ког је изашла данашња моћна Русија
За годину и по дана, од 11. марта 1990. до 25. децембра 1991. године и свих 15 република Совјетског Савеза изашло је из државе која је, као победник у Другом светском рату, стала испред моћног Источног блока. „Гласност“ и „перестројка“ Михаила Горбачова довели су до завршног чина биполарности постратног света. Иако је референдум из марта 1991. године показао да већина грађана СССР-а жели да остане у оквиру исте државе, законодавна тела совјетских република су, једно по једно, почела да усвајају сепаристичке законе који су водили у отцепљење.
Након неуспелог државног удара у августу 1991. од стране комунистичке партије потпомогнуте совјетског армијом која је више посматрала него деловала, Горбачов је остао на власти, а совјетске републике су се међусобно договориле да остану у лабавој унији Заједнице независних држава. Горбачов, немоћан да контролише распад једне од двају најмоћнијих држава света, потом подноси оставку, а Русија по међународном праву постаје призната као једина држава наследница Совјетског Савеза и преузима у свој посед целокупни арсенал совјетског нуклеарног оружја.
Болно искуство Украјине – разлаз Kијева и Донбаса
Распад је резултирао разним смеровима којима су кренуле бивше совјетске републике – балтичке су увеле демократију на „велика врата“ што им је омогућило улазак у Европску унију док су Украјина, Белорусија и азијски део бившег СССР-а прошле тежак политички пут. И сама Русија је до доласка Путина била политички нестабилна са ослабљеним међународним утицајем што се, посредно, одразило и на ток рата у бившој Југославији. Неке од совјетских република, попут Белорусије, одлучиле су да задрже чврст савез са Русијом.
Украјина је прилично болно изашла из распада Совјетског Савеза што је, након деценија политичке нестабилности, довео до трећег унутрашњег завршетка распада Совјетског Савеза. Проруско становништво Донбаса одлучило је да одступи из Украјине, незадовољно третманом који су имали у Украјини и који доста подсећа на положај Срба у Хрватској када је почео распад Југославије, те су након оружаног сукоба 2014. године основане Доњецка Народна Република и Луганска Народна Република. Тај крвави сукоб, и поред бројних потписаних примирја, и даље траје.
Шта о могућем разлазу ентитета у БиХ каже Дејтонски споразум?
Kако би се зауставио рат у БиХ међународна заједница је у јесен 1995. године повукла одлучујући потез и за сто у војној бази Дејтон довела политичке вође из региона који су потписали Општи оквирни споразум о миру у БиХ познатији као Дејтонски споразум, а који је до данас остао устав БиХ. Некадашња Социјалистичка Република БиХ тим је споразумом из рата изашла са два ентитета и једним дистриктом поделивши се по националној основи.
Веће за спровођење мира у БиХ односно ПИЦ кога чини 55 држава које „надгледају“ мир у БиХ изјаснило се у децембру прошле године да је отцепљење као опција за разлаз у БиХ немогуће јер то не дозвољавају одреднице Дејтонског споразума. Том приликом је саопштено „да ентитети немају право на отцепљење од БиХ и да они правно постоје само на основу Устава БиХ“.
Од некадашњих нешто више од два милиона грађана који су гласали на референдуму за независност 29. фебруара и 1. марта 1992. године, ЗА „суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе“ гласало је 99,44 посто гласача који су изашли на референдум. Био је то увод у крвави рат који је однео 100.000 људских живота и раселио 1,8 милиона људи.
Да ли је „југословенска криза“ за БиХ завршена стављањем потписа Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића на Дејтонски споразум или су Јаншине и Парохове изјаве увод у неко ново прекрајање граница на Балкану показаће време пред нама.