Ђуро Загорац у својој књизи описује моменат смрти Слободана Милошевића и реакције у Србији. По први пут имамо прилику да чујемо како је реаговао патријарх Павле на ту вест.

Србија се, на вест о смрти Милошевића изненадила и истовремено збунила. А толико халабуке, уз сузе и анатеме, обарања, хапшења, суђења… И сад, он се враћа. Нема казне, нема кривичног дела. Свако је невин налаже право – док се не осуди. Социјалисти су желели да вечно почива у Алеји великана, као први на изборима изабрани председник Србије и треће Југославије.

  • Какав Београд, какве Алеје и почасти, ту нема места за диктатора, зар да он почива поред Зорана Ђинђића – узвраћали су противници, уз звиждуке и протестне реквизите, али и забране.

  • Охладите мало, позивали су из Москве Милошевићева супруга и син Марко – они ће га сахранити у Москви да „тамо одмори док се Србија не врати себи“.

Нека Милошевића сахране они којима смо га и предали „без реверса“, тамо и где је умро, као најбоље решење нудили су правници хуманисти.

Срби су се међусобно надметали, а Србија ружила пред светом.

  • Куку мени, Србијо – узвикнуо је, говорило се, оболели патријарх Павле. Милошевић је на крају сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Патријарх је поручио да очекује од државних органа и народа да буду на висини своје одговорности пред Богом, историјом и трагичним крајем Милошевићевог земног живота.

loading...

Оставите одговор