Вокални ансамбл Возглас из Ћуприје свој музички израз пронашао је у хорском црквеном певању

Када троје младих и надасве надарених људи удружи своје таленте онда настане Возглас. Иначе, возглас је део литургијског појања, наглашени део богослужења, а веза између интересовања младих људи и црквеног певања није нимало случајна. Напротив, то троје младих људи одлучило је да своје таленте усмери ка православној духовној музици, или како то они воле да кажу, српској средњовековној уметничкој музици. Како су седишта уметничке музике (и не само музике већ уметности уопште) у Србији у доба Немањића били манастири, у „Возгласу“ су намерили да то културно благо сачувају од заборава, а да надахнуће за то потраже баш у једном манастиру. Лепота музике и дух давних времена

То је мисија „Возгласа“, а они су Јелена Станојевић – Качавенда оснивач и уметнички руководилац ансамбла, Предраг Качавенда и Јован Станојевић. „Возглас“ је као вокални ансамбл основан 2017. године у Крагујевцу, где су се Јелена и Предраг налазили на студијама соло певања, а њима, односно „Возгласу“ се нешто касније прикључио Јеленин млађи брат Јован. Тако је почело, са великим идејама и амбицијама, какве су увек код младих људи… За Јелену и Јована се одувек знало да ће се бавити музиком, само не којом и у којој мери. Потичу из музичке породице у којој се одувек свирало, расли су тик поред места на коме је 1805. године Миленко Стојковић са својим устаницима поразио регуларну турску војску, а од деде су слушали приче о славним јунацима са Иванковца, па се вероватно ту негде и зачела љубав ка традицији и историјском наслеђу. Лепота музике и дух давних времена

Предраг је такође имао редован музички пут само далеко од Иванковца и Ћуприје. У Зрењанину, где је рођен, завршио је средњу музичку школу, а онда, пошто је и њему речено да му музика буде и љубав и животни позив, уписао је Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу. Ту је упознао Јелену, а на идеју да формирају ансамбл који ће се бавити литургијским певањем утицало је нешто што се десило две године раније. На позив и као стипендиста Руске православне цркве и руског министарства културе, Јелена је део 2015. године провела у Санкт Петербургу где је учила литургијско певање. Лепота музике и дух давних времена

„Нема бољег места на свету од храмова у Русији где ћете не само научити него готово и физички осетити сву снагу и лепоту црквеног појања. Ту не пева само хор, већ и зидови, иконе, све око вас, ту просто осетите трајање… “, присећа се Јелена свог боравка у Русији. Пут „Возгласу“ био је зацртан када су Јелена и Предраг, ону заједничку љубав према музици, као и ону међусобну која их је спајала, везали брачном заједницом, а онда и добили посао наставника соло певања у школи за основно музичко образовање у Ћуприји. Не треба никако пропустити чињеницу да је Јелена као признање за свој раскошан глас добила стипендију Доситеј, Фонда за младе таленте Републике Србије. На позив игуманије манастира Раваница основали су хорски ансамбл манастира. Све до аудиције, када се хор манастира увећао, на литургијама недељом и великим празницима певало је само њих троје, што је врло захтевно. Црквено хорско певање је у својој природи вишегласно, мало је нотних записа за појање у три гласа, па је потребно много сати вежбања и саглашавања. Ипак вредело је, каже Предраг, јер је то била сјајна прилика да се још више уђе у тајне црквеног хорског певања. А колико су у томе одмакли признање није требало дуго чекати. На прошлогодишњим мајским музичким свечаностима у Бијељини, иначе престижном фестивалу хорског певања у региону „Возглас“ је у категорији вокалних ансамбала освојио златну медаљу. Више него заслужено, речено је у одлуци жирија. Било је то њихово прво учешће на неком такмичењу, прва награда и доказ, како закључује Јован, да то што раде, раде добро. И да треба да раде још више. Лепота музике и дух давних времена

„Возглас“ и хорски ансамбл манастира Раваница редовно вежбају у просторијама манастира. Недељом и великим празницима певају на светим литургијама. Ако неког намерника баш тих дана пут доведе до манастира Раваница, никако не би смео да пропусти да их чује. У тих сат и нешто, колико лутургија траје, моћи ће да осети не само лепоту српске духовне музике, већ и прожимање бурних векова сабијених у зидине светиње. Са собом ће из манастира понети спокојство и мир. И појање „Возгласа“, да га то спокојство дуже прати.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here