Како је могуће да неко руши споменик ономе кога ће, кад врели талас мржње мало прође, пред целим светом назвати: својим највећим поносом и „hrvatskim znanstvenikom“?
Па да ли мржња може (а очигледно може) да победи чак и лукавство сопствене пропаганде – и то у једној овако важној димензији националног маркетинга?
И то чак ДВА ПУТА. 1941. и 1992. године.
И у првој години постојања Независне државе Хрватске, када су усташе срушиле и спалиле: и Теслину родну кућу, и школу у коју је ишао, и цркву где је био крштен; па онда и на почетку постојања нове хрватске независне државе, из времена настанка ове тако речите фотографије реалног (и непроменљивог) односа Хрвата према тобоже „њиховом великану“. И, уопште, према „Србима из Хрватске“, ко год они били и шта год представљали. Од Николе Тесле, преко Џонија Штулића до „Златне Вере“ (светске рекордерка и атлетске шампионке, Вере Николић, која 1991. добија отказ у Загребу, као Српкиња, уз претње убиством, тако да је морала да бежи из града и земље који су се њом онако дичили свих претходних година)…
Шта ту још додати сем да се истина тешко може сакрити, колико год се неко трудио.
