Певачица поп, соул и џез музике Јосипа Лисац отпевала је у Загребу, на полагању председничке заклетве Зорана Милановића, химну Хрватске и изазвала бројне и опречне реакције због начина на који је извела свечану песму. Неки у суседству чак нису могли да препознају „Лијепу нашу домовину”, а извесни Бошко Жупановић с приморја код Опатије тужио је уметницу због повреде угледа ове државе. Tо кривично дело, сматра он, учинила је тако што је химну интонирала „на изругљиви и омаложавајући начин”, како је навео у кривичној пријави која се брзо пронела друштвеним мрежама.

Испоставило се да је реч о локалном бизнисмену који је за хрватски портал „Индекс” испричао да је правник, две деценије у послу везаном за улагање у некретнине, као и да је спортски директор словеначког ФК „Копар”. Наводно су подношене бројне пријаве против њега, а 2009. судило му се због две преваре и плаћања кривотвореним новцем.

„Не бих се ја упустио у те спекулације, ја нисам осуђивана особа. Казнене пријаве, знате шта су казнене пријаве… Ево ја сам сад поднео против Јосипе Лисац па ћемо видети”, изјавио је.

У пријави пише како сматра да ниједан грађанин, без обзира на то да ли се ради о музичком уметнику или било коме другом, „нема право нити тоналитетно, нити вокално, нити гестикуларно, а ни манифестативно умањивати тежину, озбиљност и значај интонације националне химне”.

Јосипа Лисац заправо је извела, у уметничкој емоцији по којој је деценијама позната на сцени, мелодију Јосифа Руњанина (1821–1878), Србина официра и граничара у тадашњој аустроугарској војсци, али и композитора пореклом из Мачве, чији је гроб у Новом Саду.

Ако је Руњанин Хрвате задужио химном, онда је Србе везао уз себе познатом патриотском песмом „Радо Србин иде у војнике”, коју је такође компоновао. Узгред, ствари са неким важним песмама народа на овим просторима стоје тако да је српску химну „Боже правде” компоновао Даворин Јенко на текст Јована Ђорђевића, док је популарну мелодију „Марш на Дрину” „углазбио” Станислав Бинички.

Уосталом, многи су са инаугурације новог хрватског председника чули и музику култне београдске групе „Екатерина Велика”, када је Милановић завршио свој говор речима: „Ово је кућа за нас, за све нас…” То је познати стих из песме „Земља” ЕКВ-а.

Композитор Јосиф Руњанин је краће време живео у Новом Саду, где је умро и где је и сахрањен на Успенском гробљу, на коме почивају и друге личности из историје српског народа: Светозар Милетић, Васа Стајић, Коста Трифковић, Јован Хаџић… Чак ни многи Новосађани не знају где се налази то старо православно гробље, ушушкано у улици Новосадског сајма, некада Гробљанској, каже нам историчар Радивој Јованов из Удружења туристичких водича Новог Сада. Према његовим речима, групе хрватских туриста траже да обиђу ово гробље и виде гроб композитора њихове државне химне „Лијепа наша домовино”.

„Пре десетак година, делегација града Загреба била је у посети Новом Саду и тада је договорено да ће Загреб одржавати Руњанинов споменик, с обзиром на то да нема потомака и да је био у доста лошем стању. Према ономе што ја знам, ипак најзаслужнији за обнову споменика јесте новосадски Завод за заштиту споменика културе”, испричао је Јованов.

Познавалац старог Новог Сада, историчар Ђорђе Србуловић, иначе дугогодишњи делатник овог завода, каже да је споменик над гробом Руњанина културно добро, а подигнут је 1924. На њему је бар рељеф са ликом овог официра и композитора, који је израдио познати новосадски вајар Ђорђе Јовановић.

Јосиф Руњанин рођен је у Винковцима, а пореклом је из села Руњани код Лознице. Деда Петар је био прота, а отац Игњат капетан. Био је најстарији од седморо деце у породици. Стигао је у Нови Сад две године пред смрт, пошто је као официр принудно пензионисан. „Учествовао је у двобојима без одобрења”, каже нам Србуловић, објашњавајући да су официри у то време имали право да бране своју част, али уз одобрење надлежних, а Руњанин се осетио изазваним у ситуацији док је вечерао, када је „припити Хусар запалио цигару на свећу са његовог стола”.

Овај официр који је службовао у Првој банској пуковнији у Глини, а касније и у Италији, где је премештен пошто се истицао као ратник, имао је и нежну природу. Био је музикалан и свирао је на гитари, цитри и другим инструментима. Оженио се Отилијом, ћерком капетана Томе Пераковића, и с њом имао кћер која се звала, како напомиње Србуловић, исто као ћерка Вука Караџића – Вилхелмина.

Живео је у кући иза данашњег Српског народног позоришта, у малој улици центра града, која данас носи назив по њему. Пре седам година, кућа се срушила и ту су никле зграде.

Песму која је од 1991. године хрватска химна компоновао је у Глини 1846. године, на текст хрватског књижевника Антуна Михановића. Са њим се никад, према речима историчара, није срео, већ је стихове узео из часописа Људевита Гаја „Даница”. Ту је 1835. објављена Михановићева песма под насловом „Хорватска домовина”, који је пао у заборав, а у којој је први стих „Лијепа наша домовино”.

„Антон Густав Матош је писао да за ту песму нико не би знао да није било мелодије”, каже Србуловић, наводећи како се сматра да је основ ове мелодије једна од Донацетијевих опера.

--

Leave a Reply