• Добровољно сам дошао у Београд и испричам истину о паклу СарајеваБио сам присутан када је Насер Орић добијао упутства од предсједника Изетбеговића и Реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране. Видио сам злочине над припадницима вашег народа и све до 2010. вјеровао сам да ће неко и „нашим јунацима“ стати у крај. Није се догодило и зато сам дошао
  • Речи Мустафе Церића: „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном мјесту погине 200, цео свијет ће знати!“на које је указао овај човек, учиниле су да Тужилаштво Хашког суда коначно одустане од приписивања кривице за овај злочин српској војсци
  • За „Проклете Маркале“, како их називаKW-568, он је знао неколико дана раније. Уз Алију је присуствовао првом покушају инсценације српског напада на пијацу када је граната са Мрковића умјесто међу људима завршила на крову оближње зграде
  • KW-568 сведочи: „Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Алија послије моли за страну интервеницију .Алија и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића  (Талијана), да он, као артиљеријски официр, одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стијена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Слушао сам како наш вјерски старјешина убјеђује предсједника „да ми ионако сваки дан губимо на улици 50-так људи и да ће ови као шехиди отићи за добро дјело“
  • „Наши су договарили да пошаљу неког да наводно пуца снајпером са зграде по граду. Тада би у солитер улијетали „специјалци“ и ишли од српског стана до српског стана. Некада би приводили „осумњичене“ а некада су их једноставно бацали са кровова.Тако је то чишћено!

– ДОБРОВОЉНО сам дошао у Београд да свједочим о злочинима које су „моји“ починили над Србима и над човјечношћу током рата у Сарајеву. Као припадник обезбјеђења Алије Изетбеговића имао сам прилике да у више наврата чујем шта је наређивао потчињенима и како су режиране Маркале.

– Био сам ту када је Насер Орић добијао упутства од предсједника и Реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране. Видио сам злочине над припадницима вашег народа и све до 2010. вјеровао сам да ће неко и „нашим јунацима“ стати у крај. Није се догодило и зато сам дошао.

Ово је део монолога заштићеног сведока KW-568, припадника Алијине преторијанске гарде из јединице „Бисери“, на почетку ексклузивне исповести.

Када се у Хашкој судници на процесу Радовану Караџићу 2014. а потом и Ратку Младић 2015. појавио заштићени сведок одбране под шифром KW-568, суд је реаговао тако што је у највећем делу сведочења „искључио“ јавност.

Објављени су само делови његове приче који говоре о припреми кланице на пијаци Маркале фебруара 1994.

Речи Мустафе Церића: „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном мјесту погине 200, цео свијет ће знати!“ – на које је указао овај човек, учиниле су да Тужилаштво Хашког суда коначно одустане од приписивања кривице за овај злочин српској војсци.

Међутим, о многим другим страхотама у Сарајеву је говорио Алијин телохранитељ. Оне су остале похрањене у архиви Хашког суда. То је био разлог због кога је одлучио да прича.

Сусрет са Алијиним „бодигардом“ уговаран је дуго. Догодио се тако што је овај новинар пар сат раније добио поруку да понесе пасош и остави мобилни телефон у Србији.

Џип са припадником МУП и адвокатом Гораном Петронијевићем, појавио се испред редакције у договорено време.

– Сада живим у трећој земљи. Сви су ме се одрекли у породици а мислим да цијело Сарајево зна ко сам. Нисам динар ни тражио ни добио за свједочење и стало ми је да се то зна – почиње исповест човек у средњим шездесетим годинама, некада атлета, кошаркаш, и лични пратилац Алије Изетбеговића од  маја 1992. до јуна 1994.

Он говори да је од 2012. у статусу заштићеног сведока. Каже да га је у јединицу „Бисери“ препоручила чињеница да је вешт на песницима а Алија га је одабрао да га прати у шетњама градом јер му је, онако висок и крупан, уливао поверење.

У шетњама муслиманског председника БиХ, најчешће са реисом Мустафом Церићем, причало се скоро увек о томе како изнудити војну интервенцију НАТО против Срба. На самом почетку рата било му је јасно да је рат верски и до последњег Србина.

– Баш посљедњи Србин у Сарајеву, у општини Стари град био је Здравко Кнежевић, мој пријатељ и друг из јединице „Бисери“. Били смо нераздвојни. Здравко је остао „код нас“ због цуре, љепотице коју је лудо волио. Други Србин који је остао на Старом граду био је његов отац. Са Здравком сам се завјетовао да „ко остане жив“ посвједочи шта је стварно збивало Алијином Сарајеву. Јер, обојица смо гледали злочине над Србима и над „нашима“ који су аранжирани у сефу Народне банке у центру Сарајева. Тамо је Алија смјестио свој штаб.

„Претпоследњи“ Србин у сарајевском Старом граду, отац Здравка Кнежевића из „Бисера“, погинуо је на Маркалама 1994. од Алијине гранате испаљене из Мрковића. Брзо после њега страдао је и Здравко на улазу у тунел преко аеродромске писте. Мали гелер му се зауставио у срцу.

За „Проклете Маркале“, како их назива саговорник, он је знао неколико дана раније. Уз Алију је присуствовао првом покушају инсценације српског напада на пијацу када је граната са Мрковића умјесто међу људима завршила на крову оближње зграде. Тада није слутио да ће отац његовог најбољег пријатеља настрадати у поновљеној „представи“.

– Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Алија послије моли за страну интервеницију – сећа се KW-568 околности. – Алија и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића  (Талијана), да он, као артиљеријски официр, одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стијена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Слушао сам како наш вјерски старјешина убјеђује предсједника „да ми ионако сваки дан губимо на улици 50-так људи и да ће ови као шехиди отићи за добро дјело“.

– Остало је организовао Хајруновић. У оба наврата Малезијски батаљон УНПРОФОР био је на дежурству а како претпоставља саговорник, „његови“ су „појачали“ мину неким експлозивом испод тезги. Не зна засигурно…

Инсценације наводних српских злочина у центру града за потребе страних ТВ камера почеле су у мају када је „град затворен“ изнутра и споља. У прљавштине „својих“ KW-568 уверио се одмах у јуну када је долазио председник Француске Митеран у покушају да договори неки мир.

– Прије него што Митеран слетио у Сарајево, Алија Изетбеговић са реисом Церићем и осталима је договорио да треба што више изазивати Србе да гађају циљеве по граду не би ли до интервенције ипак дошло. Наредили су Јуки Празини да монтира на камионе и џипове митраљезе и минобацаче 84 мм (мањег калибра) и да њима гађа из круга болнице или са прометних раскрсница – наставља сведок.

– Сценарио је увијек био исти. Затворили би раскрсницу за промет десетак минута и пуцали са камиона на српске положаје, па би се онда повукли пустивши раскрсницу у промет. Тада се гинуло јер су Срби узвраћали – три гранате за једну.

Некадашњи пратилац муслиманског лидера , слушао је и гледао, вели бар три пута, како Алија наређује Јуки Празини да што више изазива Србе.

Био је присутан,у два наврата када је то исто наређивао Празинином наследнику Кериму Лучаревићу.

Покојни председник „мултиетничке“ Босне није крио од најближих сарадника да за њега у стварању босанске државе, „ниједна жртва није велика“.

Како даље наводи сведок , „чишћење“ центра града од Срба био је „државни посао“ већ у мају 1992. Јединица „Бисери“ имала је задатак да спречи сваки ризик да из неког стана у вишеспратницама у околини неко угрози Изетбеговића и „Бисери“ су били ти који су „чешљали“околне солитере.

– Послије гранатирања Алијиног стана, рјешено је да се он пресели у подрум Централне банке. Прије тога требало је провјерити све станове из којих се могло пуцати на улицу у којој је улаз у подрум. Насеље које је имало поглед на ту уличицу зове се „Сунце“ и било је изграђено за високе официре ЈНА. И ја сам учествовао у претресу станова – прича даље он.

Под оправдањем да војне станове „штите од пљачкаша“, „Бисери“ су све вредне ствари из зграда попљачкали и пребацили у базу. Било је много злата и вредне робе, четрдесетак скупоцених бунди…

У домовима су затекли „пар старијих“ људи, али нису их дирали. Матрица за злочине направљена је нешто касније.

– Отприлике наши су договарили да пошаљу неког да наводно пуца снајпером са зграде по граду – објашњава сведок. – Тада би у солитер улијетали „специјалци“ и ишли од српског стана до српског стана. Некада би приводили „осумњичене“ а некада су их једноставно бацали са кровова.Тако је то чишћено!

Бруно Векарић незаинтересован

– НАИВНО сам мислио да ће послије рата свако одоговарати за оно за шта је крив. Када су ухапсили оне „наше“, генерала Сефера Халиловића, Насера Орића и још двојицу–тројицу, рекох, дошло је то вријеме. А они их у Хагу све ослободише. Вратише се ови, гори и црњи. Гледао сам то уз кафу у кафани „Код Јеле и Беге“ у Хаџићима и ту ми се смучило. Одлучио сам да свједочим – прича овај човек.

KW-568 се сећа сусрета са Београдом кроз смех. Бруно Векарић, кога је тражио у Тужилаштву за ратне злочине у намери да се јави да сведочи, није се удостојио ни да га прими у канцеларији. Поручио му је да напише што зна и остави на писарници а он ће му јавити да ли је потребан.

– Гдје да напишем да станујем. У парку? И, одох у Палату правде, кад тамо исто. Уђем у праву адвокатску канцеларију и питам зна ли ико гдје ради Горан Петронијевић. Њега сам једино знао. Човјек ме упути уз ријечи: „Гдје си досад, похапсише пола Србије!“

Свеска и 50 евра

Адвокат Горан Петронијевић каже да ни он није одмах поверовао човеку из Сарајева већ му је дао свеску и 50 евра да „преспава“ пишући о чему хоће да говори.

– Прво смо га ми водили на полиграф а онда је прошао полицијски и после су га и у Хагу стављали на машину – говори адвокат. – Најгоре је било на суђењу Младићу. Судија Ори је два сата узалуд покушао да га дискредитује. Нашли су решење за његово сведочење тако што су искључили јавност.

У Бисерима били и Сидран и Хаџиабдић

АЛИЈИНОМ јединицом „Бисери“ командовао је Харис Луковац, предратни специјалац. Бројала је око 120 људи од којих су 80 њих били зарад обезбеђења председника и зграда владе а остали као „гузоњини синови“.

– Међу „Гузоњиним“ синовима били су и Абдулах Сидран, фудбалер и тренер Хаџиабдић и други који су имали баш јаку везу. „Бисери“ су били елита, увијек са добром кухињом а било је и попљачканог пића. Абдулах Сидран је био користан. Играо је шах са нама – уз осмех је испричао KW-568.

 Драган ВУЈИЧИЋ

Leave a Reply