Родољуб Чолаковић, политички комесар Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине, записао је своја сјећања из Другог свјетског рата и објавио их у књизи „Записи из ослободилачког рата“ (пет књига) — 1946-55. година. У „Записима“ ИВ доноси податак у вези освајања усташког упоришта у Кладњу. Партизанске јединице у напад су водили четници из села Жеравице. Ови четници нису били у сукобу са партизанима. Током рата било је оваквих сарадњи између два антифашистичка покрета, неке су трајале дуже а неке краће. Чолаковић је записао следеће:
„Занимало ме је да дознам од водича зашто он мисли да је у Тузли лако залутати, али нам разговор прекиде громак узвик наше претходнице: ‘Стој!’
Тројица наших пратилаца прилазили су с напереним пушкама групи од десетак људи који су тјерали неколико товарних коња. Људи су били под оружјем, али су им на главама у свију били сламнати шешири широка обода. ‘Каква је ово нова војска у Источној Босни?’- помислио сам прилазећи групи. Један из групе познаде ме и викну:
-Ми смо, друже Роћко, из Рељиног батаљона!
Били су то четници из села Жеравице с Малог Поља чији је командант, Реља Васковић, био у добрим односима с нама, чак учествовао лањског љета у нападу на усташе на Погледу и био рањен.
-Одакле идете, људи?- упитао сам.
-Из Кладња, заграјаше они весело. Синоћ су га одузели пролетери и рашћерали усташе на све четири стране.
-А ви били у пљачки, рекао сам им прекорно. – Како вас није срамота!
-Нисмо, богами, ђе би ми … Све су ово нама пролетери дали. Ми смо њих водили у напад, а њихов командант нам све ово дао сам. Давали и више, али ми не могосмо потоварити. Добри људи пролетери! А што су борци, не питај! Сручише се у касабу ко мећава, не дадоше усташама ни ока отворити.
-А које су јединице узеле Кладањ?
-Црногорци и Далматинци, а неки Пеко им је главни командант.
Жеравичани су били добро расположени: ликвидирано је усташко гнијездо у Кладњу из кога су се усташке руље стално залијетале у српска села, и по њима пљачкале, палиле и убијале. Између осталих села, палили су и Жеравице. У току 1941 године ми смо, били сами или заједно с четницима, неколико пута без успјеха нападали Кладањ. Усташка ‘промиџба’ прогласила је Кладањ неосвојивом тврђавом, ‘хрватским Алказаром’, командант кладањске усташке ‘легије’, Авдага Хусић, одликован је високим орденом, а његова ‘легија’ проглашена ‘почасном бојном бранитеља Кладња’.
Пад Кладња значи за нас отворен пут према тузланском индустријском базену гдје ћемо моћи мобилисати стотине нових бораца за наше дивизије, бројно ослабљене у Петој офанзиви.
Добивши обавјештења гдје се налази село Ковачићи, опростили смо се од Жеравичана који весело одоше кроз планину, тјерајући на својим коњићима свакојако добро из кладањских дућана: од жита до сламнатих шешира.“
