Синоћ је председник Руске Федерације Владимир Путин, потписао председнички декрет којим Русија признаје независност Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, у одлуци коју је и сам председник Путин окарактерисао као предуго ишчекивану. Оваква одлука је морала бити донета како би се спречило оно што један од водећих руских аналитичара и посланик партије Праведна Русија Семјон Багдасаров назива хрватски сценарио за Донбас, где подсећа на катастрофално етничко чишћење које је Хрватска починила над српским становништвом, с тим што он напомиње да би овакав подухват у Добасу изазвао још већу катастрофу с обзиром да у Доњецку и Луганску живи око четири милиона Руса. Руски председник осујетио је овакве планове чињеницом да је у новопризнате републике послао руске миротворце, који ће бранити руско цивилно становништво. Поред овог најважнијег хуманитарног аспекта, постоје још три тријумфа Руске Федерације која је јако битно напоменути.
Најпре, се треба подсетити да је Збигњев Бжежински оценио да је Русија са Украјином светска сила првог ранга (Евро-атлантско-азијска), а да је без Украјине регионална сила најпре у Азији. Римленд ове идеје је управо Донбас, Русија са Донбасом испуњава овај наум. Поред тога, овим се спречава даље ширење НАТО. Председник Америке Џозеф Бајден, вођен превазиђеним и пораженим геополитичким идеалима који су заоставштина накарадне Клинтонове администрације, а са много мање такта и осећаја за геополитику од свог претходника Трампа, покушао је да приволи Украјину да се придружи савезу чиме је грубо нарушио принцип европске безбедносне равнотеже.
Друго, дипломатска активност Руске Федерације, предвођена сигурно највећим дипломатом 21. века Сергејом Лавровим, показала је да је потпуно немогућа идеја изолације Русије. Једини који су децидно против су управо они који су најближи Амерички савезници и од њих се другачија реакције и није очекивала, али никакве далекосежне последице дипломатија Русије неће трпети.
Када већ помињемо дипломатију важно је осврнути се и на положај нама другог пријатељског народа – украјинског. Имао сам ту част, да у свом Центру више пута угостим Њ.Е. амбасадора Украјине у Србији Олександра Александровича и да више пута будем гост амбасаде Украјине и да често размењујемо мишљења о светској политици. Сваки пут сам примећивао исти синдром који се ових дана ескалације кризе може видети и голим оком, а то је да је украјинска дипломатија заробљена у кавезу атлантских геополитичкких амбиција.
Лакоћа са којом председник Путин решава ову кризу показује да је Русија неспорна светсска веле сила првог ранга.
Управо је ово идеалан увод са последњи закључак, а то је онај духобни и идеолошки. Председник Путин је у свом говору рекао да је над Руским народом и његовим историјским територијама почињен идентитески злочин спроведен од стране комунистичког режима, нама Србима све то исувише познато звучи. И више је него значајно да се Русија враћа вредностима Царске Русије и да ће како и каже Константин Малофејев бити, као што и неспорно јесте Империја Вредности, а то радује Српство.
За крај у склопу закључка ових крупних геополитичких превирања, треба оценити шта је и нама Србима радити. То могу врло лако осликати. Слоган Савеза Руског Народа са почетка 20. века у Царској Русији био је Мы – русские. С нами Бог! А великог Његоша је свети Петар Цетињски учио да се држи Бога и Русије. Из ова два цитата може се извући и срж спољнополитичке идеје коју Српство треба да негује, а уз дужно поштовање браћи Русима уз које је Бог, мораћу да кажем да ми имамо још мало бољи положај.
Ми смо Срби, са нама су Бог и Русија!
Autor: Perko Matović, predsednik Centra za nacionalnu politiku