Аутор: Драгослав Бокан

SOFT POWER или „моћ заводљивости“
Данас се у свету с пуно разлога користи израз „мека моћ“ („soft power“), политиколошки појам који објашњава много шта када је реч о невидљивим (али и те како реалним) аспектима битака између великих сила.
За разлику од „тврде (оне уобичајене, класичне) моћи“, оне војне и економске (која се служи стратегијама принуде и корупције, „штапа & шаргарепе“), „мека моћ“ је сконцентрисана на простор између редова великих историјских збивања, у душу и дух, а не тело најавжнијих догађаја.
Она је, пре свега, динамична и креативна и не зависи толико од државних институција и стратегија.
И по много чему појам „меке моћи“ подсећа, на пример, на оно што је била и још увек јесте руска „бела идеја“ све ове године, од деветнаестог века до данас…
Већ и врапци на грани (па и млађани студенти политичких наука) знају да је појам „меке моћи“ у ширу употребу и светску јавност убацио чувени Џозеф Нај, утицајни англо-амерички интелектуалац (његова линија образовања иде овако: Принстон, Оксфорд, Харвард), један од најпознатијих планетарних „усмеривача јавног мнења“ („global thinkers“) у последњих двадесетак година.
Овај харвардски професор, важна личност америчке државне администрације у свим политичким опцијама све од пада „берлинског зида“ па наовамо, уредник неколико најважнијих глобалних спољнополитичких часописа, први човек „Трилатерарне комисије“ за Канаду и САД и још много тога – изнео је „на папиру“ многе тајне Империје којој верно и интелигентно служи. И омогућио нам тако да схватимо с колико сложеним друштвеним механизмом имамо посла.
И није, рекао бих, најважније у његовим текстовима (а данас сам баш читао две његове књиге из моје библиотеке: „The Powers to Lead“, Oxford University Press, 2008, „Soft Power: The Means to Success in World Politics“, PublicAffairs, 2004) то што нам прецизно указује на МОЋ „ЗАВОДЉИВОСТИ“, насупрот много мање ефикасној „сили принуде“; нити је то његов сажети опис не тако лако препознатљиве пропаганде (кроз методе „меке моћи“) у сферама „културе, политичких вредности и спољне политике“; нити је то анализа „извоза сопствених вредности“ у свет (од гастрономије, књижевности и музике, па до балета, моде и спорта – а преко кабловских програма, утицаја најјачих домаћих брендова, међународних гостовања, превода, сајмова, концерата, изложби, датих стипендија, интернационалних конференција, међудржавне сарадње, пројеката сарадње и обуке…). Ништа од свега тога.
Све је то, наравно, веома важно, али би се свега тога некако досетили и сами (макар пасивно и гледајући на читав процес са стране).
Наиме, сви ми одавно још с чежњом и завишћу гледамо како Немци и све западне силе преко благовремено и праведно датих стипендија још на почетку студија придобијају најбоље студенте, док, рецимо, руска страна код нас уопште не постоји као некаква противтежа… и још толико тога, сличног (или још горег по нашу ствар).
Руси тако не учествују у ничем сличном ономе што одавно још раде Фондације „Фридрих Еберт“, „Хајнрих Бел“, „Валтер Халштајн“, „Конрад Аденауер“, „Фриц и Хелга Екснер“, „Роберт Бош“, „Александер фон Хумболт“, „Гете институт“, „Еразмус Мундус“, удружење „Коперникус“, програм Источна Европа „Католичке службе за академску размену“ и толиких других (а овде сам набројао само немачке пројекте те врсте). И последице тога су логичне, очекиване и неизбежне.
Да не говоримо о улози „Британског савета“ и Америчке читаонице у Београду током осамдесетих и на почетку деведесетих година у Србији, о „Отвореном друштву“, мрежи антисрпских „невладиних организација“ и свему ономе што нас је и довело до овде где се сада налазимо, поражени и немоћни…
Али, да не скрећемо сад у једну ипак другу, иако подједнако болну тему…
Дакле, ево на шта желим овде да усмерим вашу пажњу, а са пуно практичних разлога за то.
Најважније у Најовим књигама је прича о КОНТЕКСТУАЛНОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ националних елита, као кључном фактору за победу или пораз сваке земље понаособ.
Фатални недостатак управо ове необичне, пре свега креативне „вештине сналажења у свакој ситуацији“ је и разлог овакве величине и дубине српског пораза.
Елите сваке земље имају пред собом „немогућу мисију“ коју морају да испуне и обаве баш као сваки други радни задатак на фронту невидљиве битке са најспособнијим међу противницима.
Поменута мисија од „немогуће“ постаје могућа – искључиво кориштењем великих количина „контекстуалне интелигенције“.
Уколико је има, све се може урадити, а ако је нема, онда је све готове и пре него што је уопште почело.
Ту негде се налази и најважнији грех Милошевићеве власти: у томе што се за све те године АПСОЛУТНО НИШТА НИЈЕ УРАДИЛО по питању избора, обуке, дошколовавања и давања ингеренција оваквим изузетним личностима (од чије вештине и умећа зависи судбина и много већих земаља него што је наша).
А само врхушка наших привредника из редова Државне безбедности је на годишњем нивоу трошила толико новца колико би било довољно за хиљаду година вођења овакве борбе на глобалном нивоу. Стотине милиона марака и долара бачених у ветар и гузицу наших кратковратих и нискочелних удбаша, безброј поклоњених и због личне користи отетих вила и палата баснословне вредности, бесмислени „фондови за репрезентацију“, поигравање с девизним дневницама и залудним путовањима функционерских жена и љубавница, додела дипломатских места „ситној боранији“ и сличним нушићевским ликовима… све је то могло да се употреби у неке много важније и Србији потребније сврхе.
Али, није. Ни у траговима.
И данас ми сносимо последице овакве „негативне селекције“ и зато немамо институције духовне културе, као ни националну културну политику, националну кинематографију, националне институте и невладине организације, националне центре за идејни и културни рад, националне штампарије, телевизије, радио-станице, фондове за деловање…
А наша опозиција и даље мисли да ће нешто важно учинити лепљењем плаката, огорченим викањем („Докле ћемо трпети…?!“) преко мегафона на лоше организованим митинзима, фејсбуковским јуришима, моралистичким вапајима и јаловом љутњом, пркосним ношењем транспарената (као из времена покрета несврстаних или антивејетнамских маршева) по полупразним улицама и међу незаинтересованим пролазницима.
Неће.
Јер нам управо та „контекстуална логика“, о којој с оноликим страхопоштовањем пише професор Нај – казује како су та времена давно прошла, прохујала с вихором (или београдском кошавом, како вам драго). И како се морају тражити нови методи борбе и привлачења људи с довољно талента, енергије и смелости за планирање и реализацију тих „немогућих (а неопходних нам) мисија“ којих данас у Србији нема ни у траговима.
Требају нам: вођа, дисциплина, хијерархија, самоконтрола, креативна елита, мудрост, добронамерност, мангупски „безобразлук“ (у најбољем смислу те речи), одговарајућа средства и неопходна подршка на свим отаџбинским нивоима.
И руски ветар у једра.
А онда ништа није немогуће.
Напротив!

А кад већ помињем Џозефа Наја, америчког „витеза од Трилатерале“, поменућу и његов појам такозваног „Си Ен Ен ефекта“.
Објашњавајући међуоднос „медија“ и „друштвене стварности“, Нај је у својим анализама узео Си-Ен-Ен за свој „идеални пример“.
Наиме, CNN од почетка деведесетих директно програмира светско „јавно мнење“ својим континуираним пропагандним деловањем и директно призива већ унапред организовану војну („химанитарну“) интервенцију америчке колонијалистичке Империје.
Тиме се – оваквим „CNN ефектом“ – пред светом омогућава „племенито оправдање“ сваке почињене издаје, криминала, агресије, ужасног бомбардовања цивила, укидања истинске слободе мишљења & деловања (наводно „у име слободе“), уништења читавих народа…
Потписивање уговора са ђаволом се данас приказује као хвале вредан чин „политичке коректности“ и „друштвене одговорности“, а немилосрдно масакрирање деце и цивила као „средство заштите угрожених мањинских, потлачених група“.
Зло се представља као „заштитник добра“, носиоци најочигледнијих неправди као „промотери правде“, а „монструозни продавци људских органа“ као „хуманисти“ и „борци за слободу свог народа“.
Све се окренуло наглавачке и наопачке.
Зато су медији толико важни и тако опасни, а њихово препуштање нашим непријатељима – тако кобно, опасно и самоуништавајуће.
Ми све то теоретски знамо, али и даље живимо у пред-медијском, трагично-анахроном времену нашег несхватања НЕМОГУЋНОСТИ БОРБЕ БЕЗ ОДГОВАРАЈУЋИХ ИНСТРУМЕНАТА И СРЕДСТАВА БОРЕЊА.
Зато нам је толико НЕОПХОДНА Русија са свим њеним ресурсима, неограниченом логистиком и озбиљним институцијама заиста глобалног нивоа.
И са њеном и нашом „белом идејом“.

--

Leave a Reply