Кад се пењете узбрдо оном стрмом улицом од Топчидерског парка ка болници Драгише Мишовића, кад идете Булеваром кнеза Александра од Газеле и Партизановог стадиона према кружном току код ”Телевизије Пинк”, кад долазите до овог места од бањичког базена и ВМА или одоздо од Аутокоманде и Звездиног стадиона – наићи ћете на бронзани споменик српског официра, стаситог бркајлије у војничкој кошуљи, панталонама и чизмама од метала како мирно и непомично гледа негде далеко испред себе. А у натпису крај ове достојанствене фигуре открићете име још једног јунака овог споменичког подсећања, десне руке свог команданта – како у животу, тако и после њихове заједничке, јуначке смрти.

А од тада је прошло већ више од 26 година. Од тог давног септембарског дана када су се њих двојица, Милан и Стојадин, Крајишник и Шумадинац, преселили у легенду и вечност.

Моја Жељка бар неколико пута недељно долази (са нашим близанцима, једногодишњим Стефаном и Душаном или са трогодишњим Леонидом) пред њихов споменик и полаже свеже цвеће на њега, као најмање што можемо да учинимо заузврат њиховој јуначкој, свесној жртви – кад су изабрали смрт уместо срамоте и издаје.

Они су урадили оно за шта толики (са свих страна и на све начине) покушавају да нас слажу како је, наводно, заувек нестало у неким давно прошлим временима. Они су прави јунаци песама попут ”Пукни зоро!” или ”Ој, Србијо, мати!”, у којима се слави и опева неустрашива и стопроцентно конкретна љубав према свом роду и Отаџбини.

Мајор Милан Тепић припада реду оних српских мајора (попут Војислава Танкосића, Драгутина Гавриловића или српског ”Црвеног барона”, Бранка Вукосављевића, команданта нашег ратног ваздухопловства приликом пробоја Солунског фронта), који су прославили своје јединице и барјаке, али и овај посебно важан чин у историји српског војевања.

Рођен баш тамо где и Свети Српски Мученик Ђакон Авакум (а четврт миленијума после њега), под Козаром, он је, као и многи његови преци из Војне Крајине, изабрао официрски позив као своју мисију и завет, а не само професију.

Није био спреман да прихвата све добре стране свог посла, а да, кад дође време да се коначно стане на црту и оружјем супротстави вековном крвном непријатељу, одустане од борбе и кукавички се повуче са попришта.

Није пристајао да се окористи привилегијама, а да касније побегне са ”страшног места” и завуче се у мишју рупу, незаинтересован за судбину и страдање свог народа и својих младих војника. Знао је он да ће се у рату намножити безброј оваквих несрећника са официрским еполетама и жељом да се завуку жени под сукњу и под тепих ”док не прође олуја”. И да ће се они, све дрхтећи од страха, послужити одвратним лажима о својој тобожњој ”бризи за регруте” и некаквом ”инстант-миротворству” које су нагло осетили у оваквој ситуацији.

Те 1991. године није пао снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг и да понеком они ”засмрде нечовештвом”, а неком замиришу лепотом чежње за слободом и одбраном државних интереса и националне части. То се најбоље могло осетити баш у Бјеловару, када су млађи официри (међу којима и 34-огодишњи мајор Тепић) дочекали да виде бесловесне одговоре (који то нису били) свог надређеног команданта, несрећног (по предаји моћног оружја непријатељу запамћеног) генерала Владимира Трифуновића. На сва њихова питања, он је одговарао смушено и малодушно, већ се унапред препуштајући издајничком тренду безусловне предаје читавих касарни ЈНА (са све магацинима пуним екплозива и муниције) усташким терористима и безглавог бежања ”с оне стране” србијанске границе, у кукавичку сигурност тамошње заветрине.

Али, нису сви били такви, где год је куцало какво српско храбро срце и носталгично оживљавала сећања на бесмртне подвиге јуначких нам предака. Тамо се размишљало у другим координатама и на другачији начин, светлосним миљама далеко од урушеног морала титоистичких полит-комесара (које није погађала народна несрећа Срба, Српкиња и Српчади по свим деловима нове Независне државе Хрватске у претећем настајању).

Срби-официри су почели да бране свој народ од прогона и језивог страдања у најави, а њихови југословенски саборци у униформи (са пуно звездица на еполетама) су само тражили начин да забију главу у песак и склоне се што даље од читаве ове ратне невоље. Раздвојили су се јунаци од кукавица и родољуби од бедних корисника официрских плата, стамбених и других повољности овог друштвеног положаја.

Показало се, на делу – сасвим конкретно, ”ко је вјера, а ко невјера”, баш као и на Косову пољу шест векова пре тога. И на нама је да никад не заборавимо оне који су то својом храброшћу заслужили и, у исто време, са запушеним носом и изразом гађења препустимо трајном забораву све оне друге, ниске примере недостојних наше пажње. То ће бити права и довољна награда и казна за све оне који су тада учествовали или нису учествовали у часном покушају одбране српског народа од масовног линча (уз подршку међународног фактора) у усташоидној хрватској држави.

И на крају је мајор Милан Тепић остао у магацину са оружјем, муницијом и тенковским минама (у Беденику, на периферији Бјеловара) само са својим младим војником, Стојадином Мирковићем, регрутом из децембарске класе, обученом за вожњу оклопног транспортера. Свим другим војницима је за смрт већ припремљени мајор наредио да се удаље и сакрију пред оним што је спремио разјареним нападачима – хрватским јуришницима, који су имали чак и (од ЈНА заплењени) тенк у свом покушају да преузму све оно убојито оружје и потребну им муницију из беденичког магацина.

А једино је деветнаестогодишњи Стојадин (некадашњи ђак-пешак из села Лесковице са самог подножја Повлена, високи и кршни Ваљевац, прави потомак свог чукундеде Остоје, који је 1914. погинуо у Колубарској бици, и наочити унук Радивоја, који је био краљев гардиста између два светска рата) одбио да изврши очински брижно наређење свог команданта, решивши да остане уз њега до краја.

Тако је нови српски Синђелић добио достојног пратиоца, а српска војска идеални пример правог јунаштва где су заједно погинули млади регрут и његов надређени официр, задојени истим принципима и вечним српским светоратничким заветом.

”Морамо се бранити: слобода нема цену!” и ”Змије ће радити свој посао, а ми ћемо радити свој!” остају забележене последње мисли српског мајора, уз оно његово чувено: ”Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!”. И то је било то.

После Стојадинове смрти (у другом поготку ”зољом” по сред његовог оклопног транспортера), а након што је успео да митраљеским рафалима успори напредовање тешко наоружаних непријатеља и покоси многе међу њима, његов командант му се придружио.

Поставивши десетак каписли са детонаторима у магацин са муницијом и експлозивом, користио је сопствени аутомобилски акумулатор као импровизовани детонациони уређај – и дигао себе и читав тај део Беденика у ваздух!

Било је тачно 11 сати и 30 минута 29. септембра 1991. године. Да се заувек запамти тај страшни и јуначки час погибије последњег икада проглашеног ”народног хероја” (који је то заиста и био, за разлику од огромне већине његових претходника из Другог светског рата)…

Сто седамдесет тона експлозива је направило прави кратер на месту војног магацина, уништило читав оближњи шумарак и одузело прилику острашћеним нападачима да искористе све ово оружје за своје будуће борбе са војницима југословенске армије и српских добровољачких јединица.

Ко зна колико је српских бораца тада спасио један једини официр, решен да покаже свим србомрсцима (а командовали су им његове дојучерашње колеге из исте касарне) да неће моћи тек-тако да добију жељена убојита средства за масакр својих српских суграђана у доскорашњој југословенској Републици Хрватској.
Неко је тако симболично казао ”Доста!” масовној помами готово 100.000 наоружаних Хрвата решених да доврше све оно започето тачно пола века пре тога. А српски ратници су добили новог четовођу и хероја за сваки пример (са све његовим младим помоћником за митраљезом у оклопном транспортеру).

Мајор и његов војник нас данас призивају да обиђемо њихов споменик и цвећем и воштаницом покажемо своје поштовање и љубав према најдостојнијим припадницима српске војске.

Ко год да је и из којих год разлога утицао да се, сад скоро, коначно подигне овај родољубиви знамен на самом почетку улице Народног хероја Милана Тепића – Бог га благословио. И њега и све оне који на овом месту данас скупљају снагу и јачају своју веру у смисао борбе за крст часни и слободу златну. И пре хиљаду година, и сада, и за хиљаду година.

Србија је вечна док су јој деца верна!

Истина која не долази у питање, без обзира колико неком, можда, звучала прејако и толико пута злоупотребљено.

Овај мото је савршено, вековима и држањем заклетве избрушено огледало у коме се јасно може видети ко је и какав је ко. И шта је ”жито”, а шта ”кукољ” међу нама и нашим униформисаним заштитницима.

Драгослав Бокан