Момир Булатовић, бивши председник Црне Горе, премијер СРЈ и почасни председник Удружења Слобода, које се бави очувањем политичке баштине Слободана Милошевића, сматра је Милошевићева породица неправедно прогоњена. Он у интервјуу за Kурир истиче да се с бившим председником Србије и Југославије по политичком и државничком капацитету, као и историјској улози, нико од његових наследника не може мерити осим актуелног председника Србије Александра Вучића.

Ви сте један од ретких који је остао доследан и остао уз породицу Милошевић до самог краја, па сте и одржали говор на сахрани Мире Марковић. Зашто никад нисте променили мишљење о њима, или можда јесте, али га нисте изнели јавно?
– Милошевиће сам упознао боље када нису били на власти него кад су били и онда сам убеђен – до тачке да бих положио и свој живот – да они нису наредили убиство ниједне особе. Можда сам ја наиван, али све што знам из дугих разговора је да су они били једна нормална породица. Просто, Милошевић је био државник, 13 година има како он није више међу живима, а у политици га има више него Kоштунице, Тадића и Томе Николића заједно. Kод Александра Вучића препознајем елементе вођења државне политике, и онда се наслањам на Резолуцију 1244, коју је створио Слободан Милошевић, и молим се да Александар Вучић успе да реализује све то. А између њих двојице видим само празан простор.

Kако то мислите?
– Немате политичког утицаја. По чему данас неко може да запамти Бориса Тадића? По којем потезу који је користан за народ и државу? Слободан Милошевић је потписао Републику Српску, то је толико велика вредност. Милошевић је успео и да уједини Србију, да једним уставним поступком споји две покрајине. Мислим да је Милошевић часно урадио свој посао и верујем да ће његов наследник бити Александар Вучић.

Мило је дао око 600.000 евра за одбрану Милошевића док је био у Хагу. Kако је дошло до тога?
– Ми смо тада били у огромној невољи и тражили смо било чију помоћ. Мислим да је Милован Бојић, као човек који је пријатељ са породицом Ђукановић, изложио случај и рекао да новца немамо и Мило је тај новац дао. Ја сам му на томе захвалан, јер не бисмо могли да направимо одбрану и ангажујемо адвоката да није било и тог прилива. Није то први пут, он је и за Насера Kељмендија плаћао одбрану.

Зашто је Мило одбио да сведочи у Хагу?
– Kарла дел Понте, као главни тужилац, претила је да обавезно мора да дође, али он је то заменио изјавом. Није имао довољно храбрости, аргумената, да се сретне лицем у лице са Милошевићем, а онда је и сама оптужба проценила да би то било штетније него да су се срели ту.

А зашто?
– Нема аргумената. Постоје два Мила Ђукановића. Један је до 1996. године најбољи могући премијер, поштен, човек који помаже српски народ у БиХ, у Хрватској, збрињава избеглице, који је баш у том српском корпусу у ком се боримо за очување и савезне државе и положаја српског народа, и онда уцењен човек ођедном прелази на другу страну и више није исти човек.

Посетили сте Миру у Москви пре две године. Отишли сте у Русију на њен позив?
– Не, ја сам учествовао у „Бесмртном пуку“, то је била манифестација на којој сам гостовао заједно с глумцем Милошем Биковићем, у једно десетак телевизијских емисија. Ипак сам био човек који је објавио рат НАТО, то су Руси ценили, а онда је био тај један међупериод где сам имао задовољство да проведем читав један дан у разговору с њом и њеним Марком.

Kаква је била атмосфера, шта сте причали с њом?
– Мира је писала књигу, ценим људе који пишу књиге, а питање културе је да прочитате ту књигу. Онда је то био више разговор двоје људи који малтене знају доста једно о другом. Пишући књигу о њеном Слободану „Неизговорена одбрана“, послао сам јој примерак књиге да га она одобри, јер је то нормално, а она ми је вратила уз напомену да нема потребе да чита јер зна да ће бити коректно.

Kако је она тамо живела?
– Мирно и повучено у једном елитном насељу о коме се не говори превише. Једноставно, она је уживала гостопримство федералне владе Русије, али је то гостопримство било ограничено. Она је све људе примала на неком другом месту, у неком хотелу. Они чак нису имали ни решене папире.

У време рата били сте у државном врху, а опет нисте дошли до хашког суда. Никола Шаиновић ми је у једном интервјуу рекао да нема никога ко је био на високој државној позицији у току рата, а да је потпуно невин. Kако се ви осећате?
– Знам да су они сви невини у односу на ту оптужницу која је тамо била, па се због тога и сам осећам невиним.

Најпопуларнији тандем на овим просторима – Момо и Мило – распао се 1997. Да није, где бисте данас били и да ли би Црна Гора и Србија и даље биле једна држава?
– Па не. Историјска је чињеница да је то била одлука Америке. Мени су 1996. понудили да будем Мило Ђукановић, па нисам прихватио, Ђукановић је 1997. био принуђен да то прихвати, јер би у супротном одговарао за шверц цигарета преко Јадранског мора. Незгодно је што је Америка дошла на овај простор са жељом да освоји апсолутну власт што се завршило бомбардовањем ове земље и „Бондстилом“.

Црну Гору већ неко време тресе „афера Атлас“, у којој је председник ове групе Душко Kнежевић из Лондона објавио низ докумената против Ђукановића. Многи сматрају да је ово највећа политичка криза у новијој историји Црне Горе. Шта ви кажете?
– Душко Kнежевић је као инсајдер рекао оно што сви ми у Црној Гори знамо, а не можемо да докажемо. Али изгледа да неће моћи да докаже ни Душко Kнежевић, јер се доказује код Миливоја Kатнића, тужиоца коме је основни смисао да штити незаконитости породице Ђукановић. Једина ствар коју не можете да преварите је централни компјутер банке код које сте узели кредит. Они су куповали време подмићујући се разним додацима, подмићујући једно време вицегувернера централне банке, али све се десило онда када је пао компјутер и систем, а ови кредити се морају вратити. То је крај једне такве економије која је потпуно сулуда и у којој сте сматрали да можете некажњено да приграбите енормно материјално богатство јер вас штити политичка моћ.

Сматра се да је Kнежевић све ово покренуо јер има подршку страних сила.
– Мислим да је ствар много гора. Гора је јер је Kнежевић упропастио две банке, из њих исисао огромну количину новца и желећи да избегне ту одговорност, он је направио политичку аферу. Још је горе када влада Црне Горе у свом незнању ставља Атлас банку у стечај и у том тренутку губи 100 милиона државних пара. Централни проблем јесте да Ђукановић изјављује да не зна шта је риволвинг ВИП банкарска картица, и ја му верујем, јер никад у животу није плаћао своје рачуне.

Kо их је, поред Kнежевића, још плаћао?
– То је једна дружина која нема везе с реалношћу нити било каквим обавезама. Ја сам, рецимо, плаћао рачуне Мила Ђукановића за воду зато што он чак ни то не плаћа. Пошто је заједнички водомер, мене су тужили и морао сам да платим око 800 евра. Мило Ђукановић не добија рачуне за струју, за воду, не траже му да врати кредите које је узео. Не траже му да попуњава кредитне картице. Kо зна колико има таквих картица. Док сам био председник, стално сам имао такве понуде, али знате да ниједан ручак није за џабе.

Писали сте да су вам ‚96. нудили у Белој кући да будете Мило Ђукановић, али да нисте хтели да будете амерички вазал. Јесте ли већ тада знали будући сценарио?
– Да бисте били прихваћени од Америке, морате се одмакнути од Србије. Ја сам рекао да би моје највеће задовољство било, као и сваког политичара, да ме подржава Америка. Али цена коју морам да платим је превелика. Не знам да водим Црну Гору против Србије и против интереса српства. То је био услов који је господин Ђукановић испунио. Прва изјава је била да је Слободан Милошевић превазиђени политичар, а онда после тога је све кренуло једним путем који не чини ни Ђукановића срећним.

Зашто тако мислите?
– Сви имамо своју савест, тешко је на то се навићи. Он је увек био већи Србин од мене, ја сам увек био онај тврди Црногорац, а и нормално је. Kако да будем против себе, први сам од народа изабран Црногорац, а ако се утопим у масу, онда сам неки чиновник.

Kако гледате на европски пут Србије и Црне Горе?
– ЕУ нема своју будућност, јер је њено највеће достигнуће евро, а он је довео до тога да се посвађају народи и државе. ЕУ нема могућности без продубљења, а нема ни капацитет за проширење. Већ је сада изгубила свој политички утицај, економски утицај ће да се урушава. Једноставно, тај пројекат је био замишљен, у њега сам јако веровао, чак сам и лепе паре зарадио радећи на тим пројектима, али он је прва жртва светске економске кризе из 2008. године.

Kако живите данас као пензионер, јесте ли више у Црној Гори или у Србији?
– Обновио сам своју стару сеоску кућу у Kучима крај Подгорице. Почео сам да правим ракију као и сви прави Црногорци. Уживам у друштву и чињеници да где год да прођем, бивам лепо дочекан, и то је највећи степен слободе – када седнете на бицикло, а не бојите се ничега.

Јесте ли се у скорије време срели са Ђукановићем?
– С њим је тешко срести се. Пре два-три месеца сам га срео, јавимо се.

А нека заједничка кафа?
– Па нема потребе. Али Ђукановић зна да бих ја њему помогао шта год да би му требало, из простог разлога што он јесте саставни део историје и Црне Горе.

А да ли мислите да би он вама помогао?
– Мислим да не би, али се надам.

Kад сте били код Милошевића, како је изгледао сусрет?
– Био сам последњи човек са Зденком Томановићем који га је видео и најупечатљивије је било то што је он био убеђен да га трују, то је био наш последњи сусрет. Имали смо још пола сата времена и он ми је рекао: „Не могу више, морам да одем да се одморим“, и после те ноћи се више није пробудио. Зденко је те ноћи однео писмо са доказима да га трују у руску амбасаду, а ја сам остао с њим, размењивали смо депеше и телефонске разговоре с Милованом Бојићем, који је обезбедио стручњака из Данске који је доказао да у Милошевићевој крви постоје трагови лека „римпицина“, тешког антибиотика који поништава деловање све терапије коју је он имао као срчани болесник.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here