Доласком на Цетиње и хушкањем својих највернијих партијских чланова и људи сумњивог изгледа и још сумњивијег понашања, доведених из целе Црне Горе, Мило Ђукановић покушао је да увери своје гласаче да је још увек господар, ако не Црне Горе, онда бар – брда.

Његове накнадне речи да је Јоаникије недостојан зато што се устоличио упркос воље „већинске“ Црне Горе нису ништа друго, него банална и провидна замена теза. Јер се верски великодостојници, у свакој вери, постављају по верским правилима. И ни у једној религији, колико је познато, не постоји општенародно гласање. Нити се тражи поштовање воље већинског, па ни мањинског народа.

Митрополит Јоаникије постављен је на основу одлуке Синода СПЦ, управо онако како црквена правила налажу. Колико је та одлука добра или лоша, питање је на које не одговара ни већинска ни мањинска Црна Гора, већ народ који верује у Цркву коју он представља. И нико више.

На страну манипулација о већинској „нацији“ јер већину, и то не малу већину Црне Горе, чине верници СПЦ.

И није тиме угрожен народ Црне Горе. Он је имао прилику да бира, и изабрао је – председника. Управо Мила Ђукановића. Пристајући на част која му је указана, црногорски председник прихватио је и право и обавезу да не дели сопствени народ и буде председник и већинског и мањинског дела.

И зато је појављивањем на непријављеном скупу и подстицањем немира, он, а не митрополит Јоаникије, прекршио правила, и не само пристојности, ни лепог понашања, већ и закон и Устав своје земље.

Све то подсећа на његово обећање дато непосредно после изгубљених избора – „бранићемо Црну Гору и из шуме као што су то чиниле генерације предака“.

И тада је то била манипулација – његови, могу слободно рећи – наши, преци, бранили су Црну Гору од османлија који су надирали из Азије. Зато се српски народ, како каже Његош, „збјежа у ове планине“. А Мило брани Црну Гору од њихових потомака. Не османских, него потомака сопствених предака.

И мада се на Цетињу појавио одлучно и храбро, из њега је нестао без поздрава. Али, вероватно му је у ушима одзвањало тих дана безброј пута поновљено „Достојан”, па се позабавио достојанством новог митрополита.

„Само човек без достојанства би себи дозволио да на такав начин, хеликоптерским десантом на црногорску престоницу и под заштитом панцирских ћебади, буде уведен у Цетињски манастир, и да на тај начин осрамоти трон Св. Петра Цетињског“, рекао је.

Претпостављамо да је председник Црне Горе очекивао да ће монаси, као у време његових предака, доћи пешице, па се зато побринуо да им се на пут постави камење, аутомобилске гуме, молотовљеви коктели и грање. Због подвизавања.

Да ли је био у праву председник државе који у 21. веку организује протесте против једне цркве (замислите – већинског народа) и силом покушава да је спречи да обави верски обред, или Црква која је тај обред организовала, требало би да одлучи црногорски парламент, црногорски народ, а најбоље – црногорски суд.

Судећи по Миловом понашању, он зна одговор. Зато је отишао најпре на брдо, да отцепи Цетиње и промовише нову нацију „већински Црногорац“. Како није успео, остају му само – шуме.

Али – ни на брду ни у шуми, нема већинске Црне Горе

А на његов коментар да су „звона која су се могла чути након интронизације и која су требала бити звона у част новог митрополита СПЦ на Цетињу, заправо пре била звона упокојења мисији СПЦ и цетињске митрополије у црногорском престоном граду“, подсетићемо га на чувене Хемингвејеве речи:

„Никад не питај за ким звона звоне: она звоне за тобом“.

Leave a Reply