Један од лажних митова који су Милове службе и поданици, педантно и у континуитету, ширили о њему био је да он „чува пријатеље, те да је спреман да због користи пријатеља жртвује, или запостави, сопствене интересе“.

Наравно, као и многе друге лажи о њему стваране деценијама у циљу уздизања његове моралне „величине“, односно изградње његовог лика као „заштитника врлине и чојства“, и ова је временом бивала све више „прочитана“, поставши на крају ништа више до дневно фабрикована неистина у коју мало ко верује.

Последњи живи пример Милове издаје пријатеља је случај Душка Марковића. Та врста злоупотребе људи, својствена тзв. политичким канибалима, који сопствено политичко преживљавање плаћају главом својих најближих сарадника (о историји Милових издаја тек ће се писати – напомена аутора), код њега је до те мере усавршена вештина да жртве и не помишљају да је крај близу. У ту сврху он је ванредно способан да створи посебну атмосферу најближе политичке и личне „интиме“ којом своје жртве „анестезира“.

Тако је Душко Марковић био на челу владе задужен да формулише и спроведе Милов „закон против светиња“. Иако је познато да се лично плашио таквог потеза, закон је послушно предложио.

Догађањем демократије литија Марковић је покушао да пронађе неку врсту компромиса са владиком Амфилохијем, али је у томе спречен директним Миловим мешањем. Потом је дошао август и пораз Милове лист на изборима, пораз од народа за који је Марковић платио највишу цену – пао је као премијер, док је истински творац закона, Мило Ђукановић, наставио да заварава своје партијске следбенике, али и јавност, да ће као председник Црногораца моћи да спречи „увезену колонијалну власт“. При том, све време Мило је искључиво размишљао како да кохабитацију искористи да себе и своју фамилију заштити од кривичног прогона.

И док је Марковић, са патетично уздигнута два прста, бранио Милов закон, чврсто верујући да ће га бранити и сам творац и иницијатор све те репресивне хистерије према Цркви, Мило је, ледено миран, потписао други закон којим се поништава закон претходне владе. Иста Милова рука потписала је оба закона – први, који је сам наметнуо, и други, који је вољом народа његов закон прогласио неважећим. Сви бољи познаваоци његове психологије знали су да ће он то урадити, јер он је себи важнији од свих закона, цркава, власти, а нарочито пријатеља.

Због тога што је био лојалан као пријатељ свом председнику Марковић је први кажњен на недавном конгресу. Кажњен је као „стари кадар“, иако је Мило много старији у политици, као и на челу партије. Марковић је платио казну зато што је листа ДПС (са Миловим именом, а не његовим) изгубила изборе, при чему је наивно поверовао да ће се оба повући на конгресу. Мило је и овога пута одиграо свој „лажњак“, плебисцитарни трик у коме он мора да остане лидер „противно својој вољи, а због јединства чланства“.

После свега, ред је да се Душко Марковић, али и целокупна јавност, присете давно изречене мудрости која каже да је „образован онај човек који има образ“. Има ли ишта тачније.

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here