Након што су високи представници криминогеног и однарођеног режима Мила Ђукановића најавили наставак “преговора” са СПЦ о примени накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести, поуздани и добро обавештени кругови, упућени у појединости у вези са црквеним питањем у Црној Гори, дошли су до сазнања о начину на који Ђукановићев режим планира решавање овог питања.
Након што су високи представници криминогеног и однарођеног режима Мила Ђукановића најавили наставак “преговора” са Српском православном црквом (СПЦ) о примени накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести, из чега је моментално јасно да се о повлачењу овог паралегалног акта или барем његових делова уопште и не размишља, поуздани и добро обавештени кругови, упућени у појединости у вези са црквеним питањем у Црној Гори, посредством структура блиских црногорском државном врху дошли су до сазнања о начину на који Ђукановићев режим планира дугорочно решавање овог питања.
Према овим сазнањима, крајњи резултат “компромиса” црногорског режима и СПЦ, који би добио подршку међународног (читај: западног) фактора, било би формирање некакве “Православне цркве Црне Горе” на основама постојећих епархија СПЦ, која би била под искључиво формалном јурисдикцијом СПЦ, а суштински аутономна. Kада је реч о питању имовине СПЦ у Црној Гори, под поменутим “компромисом” би се подразумевало да се власништво над њом доказује у судском, уместо у управном поступку, што је актуелно решење. Даље, у замислима црногорског режима предвиђено је да би црквена служба нове “цркве” била “искључиво верска по православним канонима”, што не значи ништа друго до да би из ње био одстрањен највећи део светаца из календара Српске цркве, док би верска окупљања била “искључиво традиционално утемељена у народу”, са циљем одсецања практично свих веза ове режимске креатуре са српском традицијом, и њеног стављања у функцију новокомпонованог и агресивног црногорског национализма (тзв. монтенегризма).
Према замислима твораца ове идеје, који су евидентно врло приљежни следбеници лика и (не)дела фашистичких колаборациониста Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, свештенство нове “цркве” би чинили црногорски држављани и/или страни држављани са званичном дозволом боравка у Црној Гори. Осим тога, Цетињска богословија, као најзначајнија образовна установа Српске цркве у Црној Гори, била би уподобљена црногорском Закону о школству, верски објекти СПЦ који имају статус споменика културе би били у надлежности некаквог мешовитог државно-верског секретаријата, док би званична застава нове “цркве” био грб династије Црнојевић.
Иначе, како је црногорски режим замислио, преговори који ће довести до оваквог исхода би требало да буду вођени од 01. јуна до 01. августа ове године, уз посредовање међународних институција. Притом, оно што посебно упада у очи јесте да на овај начин режим у Подгорици директно “пушта низ воду” распопа Мираша Дедеића и његову расколничку невладину организацију познату као “Црногорска православна црква” (ЦПЦ), коју је у претходном периоду покушао да промовише као нову “државну цркву”.
Ако бисмо били иронични, поменуте планове бисмо могли да окарактеришемо као добро замишљене. Међутим, оно што се у плановима издајничког и суштински безбожничког Ђукановићевог режима превиђа јесте снага и дубина корена СПЦ и њених традиција и богослужења у свести грађана Црне Горе, било да се они изјашњавају као Срби или Црногорци. А то се не може избрисати двомесечним “преговорима” и “компромисима” по диктату Ђукановића и његове камариле.