Једна од најконтроверзнијих личности српске историје је несумњиво принц Ђорђе Kарађорђевић, најстарији син краља Петра Првог, који се одрекао престола у корист свог млађег брата, Александра, а управо та абдикација обавијена је велом тајне и читав век касније.

Ђорђе, познат по херојству, несташтву али и бурном темпераменту није био по вољи страних сила, које са њим нису могле тек тако да се нагоде, али он по много чему није одговарао ни моћницима у тадашњој краљевини Србији, између осталог Николи Пашићу или Драгутину Димитријевићу Апису.

Позната је свима судбина коју је доживео, брат Александар га је после Другог светског рата заробио под изговором да пати од шизофреније, те га држао у лудници. Он ни после смрти Александра није пуштен, затвореног га је држао и кнез Павле, да би слободу дочекао тек по доласку Немаца.

Према званичној историји, преломан тренутак у његовој одлуци да абдицира у корист брата Александра била је смрт слуге Стевана Kолаковића коју је изазвао сам Ђорђе. Он је био толико бесан на свог дворског послужитеља да га је шутнуо ногом у стомак, од чега је Kолаковић преминуо после неколико дана. Дана 27. марта 1909. тада 23-годишњи Ђорђе препустио је будући престо млађем брату.

У мемоарима „Истина о мом животу“ Ђорђе пише како је Kолаковића ударио јер овај није предао писмо некој девојци, наводно јер га није ни нашао у престолонаследниковој соби. Ђорђе, који иначе није имао добре односе са Драгутином Димитријевићем Аписом (организатором Мајског преврата), председником владе Николом Пашићем, и генералом Петром Живковићем сумњао је да они, у спрези са Александром кују заверу да га склоне из поретка наслеђивања и нарочито је био погођен нестанком писма јер је то значило да није могао да се узда ни у оданост особе којој се највише поверавао.

Суочен са скандалом, принц Ђорђе Kарађорђевић, десет дана по Kолаковићевој смрти, упутио је писмо председнику Владе Стојану Новаковићу.

-Узбуђен скроз неправедним и неправичним инсинуацијама, које је једна несрећна случајност изазвала у извесним круговима нашега јавног мњења, част ми је, у одбрану како моје досад ничим окаљане части, тако и моје потпуно чисте и мирне душе, учинити вам ову изјаву: Најдубље проникнут родољубивим дужностима, које ми моја савест у овоме тренутку налаже у интересу Отаџбине, ја се одричем свих права и прерогатива који ми по Уставу припадају. Ова моја одлука је непоколебљива – стајало је у писму.

Наредног дана огласио се званичном прокламацијом и краљ Петар. Обзнанио је да прихвата Ђорђеву одлуку и за престолонаследника прогласио Александра.

Иако је овим двор практично признао Ђорђеву кривицу, још дуго је остала теорија по којој је читава афера с Kолаковићевом смрћу монтирана да би се Ђорђе уклонио с власти. Наводно је принц изазвао бес Аустроугарске оштрим противљењем анексији Босне и Херцеговине годину дана раније.

Несрећни послужитељ из болнице посредством познаника-болничара упутио је писмо породици у ком је стајало:

-Драга жено, пре неки дан тукао ме је грозно престолонаследник Ђорђе с ногама у мали трбух, а песницама по лицу и глави. Ја сам одмах добио јаке болове и довели су ме у болницу, и баш синоћ 2. марта дођу у болницу управник вароши Београда Алимпић, начелник Санитета и заступник управника Двора г. Милутиновић и натераше ме да потпишем један акт: како ме није нико убио, него да сам пао с басамака и да сам се тако убио; жено, зато ти јављам да нисам пао, него ме уби престолонаследник Ђорђе у трбух ногама. У случају моје смрти: тражи издржавање из Двора и чувај добро децу – написао је посилни.

У својим мемоарима, много касније, Ђорђе Kарађорђевић испричао је да је Kолаковићу рекао „Губи ми се са очију, издајицо!

Према неким историчарима, остаје простора за сумњу да се неко од присталица Александра Kарађорђевића умешао у лечење слуге, те да је овај умро под мистериозним околностима. Његова смрт била је неизбежна како би се остварио циљ – абдикација Ђорђа.

Leave a Reply