У драматичном тренутку, када политички субјекти обавезни да формирају прву демократску владу и верификују изборну вољу народа Црне Горе, са овоземаљског свијета отишао је митрополит Амфилохије Радовић. Колики је углед и ауторитет покојни митрополит уживао у народу показале су литије са почетка године, најмасовнији протести у историји не само Црне Горе, већ можда и Европе у односу на број становника државе. Трећина становника Црне Горе по хладноћи, киши, снијегу, вјетру нашла се у величанственим поворкама чији је мото био „Не дамо светиње”.

Ријешио да служи Богу у тешко вријеме

Митрополит Амфилохије Радовић рођен је као Ристо на Божић 1938. године, у Барама Радовића у Доњој Морачи. У тешко вријеме прогона православља у Титовој Југославији млади Ристо одлучује да свој живот посвети Богу. Уписује прво Богословију Светог Саве у Београду, потом наставља на Богословском факултету СПЦ у Београду, гдје је дипломирао 1962. године. Постдипломско образовање стиче у Берну и Риму, докторира у Атини. Замонашио се на Светој гори 1967. и добио име Амфилохије, а предавао је на Руском православном институту „Свети Сергије“ у Паризу oд 1974. до 1976. Као илустрација колико је митрополит Амфилохије добро говорио руски језик може да послужи посјета Никите Михалкова Храму Христовог Васкрсења у Подгорици у мају 2016. године, када је у два наврата исправљао професиналног преводиоца, који је преводио обраћање славног руског режисера.

По повратку у домовину јеромонах Амфилохије је изабран за декана Богословског факултета, а крајем 1985. рукоположен је за епископа банатског. Након повлачења старог митрополита Данила Дајковића, Амфилохије одлази на Цетиње, гдје је устоличен за митрополита црногорско-приморско 1991. године. За непуне три деценије колико се налазио на челу православне цркве у Црној Гори Амфилохије је успио да обнови више од 160 запуштених и порушених храмова, сагради велелепне саборне храмове у Бару и Подгорици, број свештеника и монаха са тридесетак повећа на преко 700, док се број вјерника, како су показале литије, достигао стотине хиљада.

Главни борац за одбрану Његошевске Црне Горе

Обновљене цркве, манастири и изграђени велелепни храмови нису једино бесмртно дјело које остаје иза митрополита Амфилохија. „Не бојим се вражјега кота, нека га је ка на гори листа, већ се бојим зла домаћега” — записао је Његош у Горском вијенцу. Једини озбиљан противник тог домаћег зла, оличеног у безумној идеологији Мила Ђукановића, која није негирала само православље у Црној Гори већ и словенске коријене Црногораца, био је митрополит Амфилохије и православна црква. Док су лидери најјачих опозиционих странака пристајали на Ђукановићев политички противприродни блуд да су Срби и Црногорци различити народи, Амфилохије је свим силама бранио Његошевску Црну Гору. Због тога се и Мило Ђукановић највише плашио покојног митрополита и преко контролисаних медија деценијама га покушавао дискредитовати, прије него крене у коначни обрачун са црквом и оним што је Црна Гора током историје била.

Побиједио Ђукановића

Митрополита Амфилохија су често политички лидери оптуживали да се бави политиком. Одговарао им је да док се политика бави црквом, мораће и црква политиком. На последњим изборима православној цркви у Црној Гори негирано је не само право на имовину, већ и на постојање. То је митрополита Амфилохија принудило да се политички одреди јасније него икада раније. Какав је резултат тога најбоље илуструју изборни резултати у главном граду Подгорици. Странке које су конституисале коалицију „За будућност Црне Горе” у главном граду Подгорици 2018. на локалним изборима добиле су 16.000 гласова, а 2020. уз умјерену потпору цркве два и по пута су подигле подршку, на 41.000 гласова, готово колико и Ђукановићев ДПС.

Противник НАТО-а и чувар косовског завjeта

Митрополитово бесмртно дјело је и то што је радио 1999. године, када су наша војска, полиција и држава биле принуђене да напусте Косово и Метохију. На стотине убијених цивила је сахранио, често је сам носио лешеве и једини имао храбрости да оде у мјеста гдје су дивљали шиптарски терористи жедни српске крви. Свједочанство митрополита Амфилохија, сабрана у четворотомном „Љетопису новог косовског распећа”, остаће непроцјењиво свједочанство о времену које би моћници данас да забораве. Онај ко се није бојао цијеви и ножа шиптарских терориста на Косову и Метохији, није се бојао ни њихових покровитеља из НАТО пакта.

Митрополиту Амфилохију тражио сам једном благослов, једном за Академију посвећену обиљежавању 20. годишњице НАТО агресије. Не само да сам благослов добио, већ је митрополит изразио и жељу да својим бесједама увелича скуп.

Митрополит Амфилохије високо je цијенио присуство руске војске на Косову и Метохији 1999. Тачно 3 године од свог одласка за овоземаљског свијета, Орденом Светог Петра Цетињског митрополит Амфилохије је одликовао генерала Јунус Бек Јевкурова, команданта падобранаца који су у јуну 1999. заузели аердодром Слатину. „Генерал Јевкуров остаће по добру запамћен код нашег народа, посебно на Косову и Метохији. Он је наставио дјело цара Николаја Другог, који је 1916. поставио ултиматум истим онима који су 1999. бомбардовали Косово и Метохију” — рекао је на свечаности у храму Христовог Васкрсења приликом уручења ордена.

Своју приврженост Русији и руском народу митрополит Амфилохије свједочио је када је одлучно осудио недопустиво мијешање цариградског патријарха Вартоломеја на црквени раскол у Украјини, а небројено пута поновио је: „Да није било Русије, не би било Црне Горе уопште”.

Митрополит Амфилохије Радовић упокојио се 30. октобра, дан прије датума када су са овог свијета отишли последња два митрополита из светородне лозе Петровића и највеће личности црногорске историје, Свети Петар Цетињски и Његош. Као да нам је тиме и Господ Бог поручио да је митрополит Амфилохије био достојан чувар трона Светог Петра Цетињског, великан достојан да у црногорској историји стане одмах иза Његоша и Светог Петра Цетињског.

Игор Дамјановић

--

Leave a Reply