Бранко Пешић, изабран игром судбине, водио је нашу престоницу десет година тако успешно да се сматра најбољим послератним градоначелником. Чим је изабран, Пешић је добио наследника. Био је то Миладин Шакић, његов потпредседник, за кога се знало да ће после њега водити Београд. Тако се обезбеђивао континуитет јер је „наследник”, као први сарадник градоначелника био упућен у пројекте који су у току. Ипак, судбина је поново умешала прсте и председник Скупштине града Београда, 1974. године, после Пешића постаје Живорад Жика Ковачевић.
„После одласка Бранка Пешића, као и када је долазио, нови први човек града изабран је случајно. Ако ме питате како рећи ћу вам да су за то криви једна певачица, једна кафана и ја јер сам организовао вечеру на којој је све почело”, прича Небојша Богуновић, мој 88-годишњи саговорник који је радио десет година у Пешићевом кабинету. „Реконструисали смо Скадарлију по пројекту архитекте Угљеше Богуновића. Бранко је одлучио да се група уметника бави креативним концептом Скадарлије. Њу су чинили, између осталих, Момо Капор, Брана Црнчевић и Драгош Калајић. Нико боље од њих није могао да осмисли концепт беомског кварта јер су иначе стално били у кафанама. Предложили су да Пешић отвори Скадарлију заједно са Оливером Катарином, тада највећом југословенском звездом. Бранко је прво невољно прихватио предлог, да би ме сутрадан позвао и рекао да Миладин иде уместо њега. То је урадио после позива Драже Марковића, његовог кума и партијског заштитиника, који му је рекао да случајно „не отвара кафану”. Бранко је после рата, као сви млади људи, волео живот и кафане. Његови противници у партији причали су да се опија што није било тачно. Због тога је Бранко педесетих година одлучио да не попије ни кап алкохола и тако је остало заувек. Дража је мислио да ће отварање Скадарлије направити проблем Бранку јер ће противници почети да причају да пије. Сада Оливера Катарина, популарна али и хировита, одбија да отвори Скадарлију јер је очекивала градоначелника. Некако су је измолили да пристане да учествује у церемонији са Шакићем, јер смо већ послали позивнице”, прича Богуновић.
После отварања Скадарлије мој саговорник је организовао вечеру после које су званице завршиле у кафани у селу Поповић, родном месту Драже Марковића, на музици. Ту је често долазио и Бранко. Тако су се упознали Миладин Шакић и Оливера Катарина, наставља Богуновић причу.
„Љубавна веза младог политичара и естрадне звезде пунила је насловне стране магазина јер је то био први такав случај у Југославији. Имали сте званичне новине али и жуту штампу, разне ТВ ревије и магазине, који су се продавали у милионским тиражима. Хтео или не, Шакић, будући градоначелник, постаје естрадна звезда. Мислили смо да је то једна од његових пролазних веза, каквих је имао и раније, али он се, 1970. године, венчао са Оливером. Кум је, наравно, био Бранко Пешић, а свадба је одржана у клубу Скупштине града где је било више фоторепортера него званица. То је била „свадба века” у магазинима, а њихов син Мане, који се родио годину дана касније, био је најсликанија беба Југославије. Оливерина популарност је била тако велика да су магазини из недеље у недељу имали вести о њеној трудноћи као да је краљица. Њена популарност је коштала Миладина, јер замислите да је постао градоначелник уз такву мега звезду крај себе? То сада постаје политички проблем”.
„Нико није знао каква се драма одиграла пре свадбе”, прича Богуновић. „Супруге тада најмоћнијих људи у српском руководству, Петра Стамболићa, Драгослава Дражe Марковићa и Милоша Минића, сматрале су да је Оливера естрадна звезда која, да будем благ, ”квари девојке”. Мислим да су оне, са правом, веровале да Миладин уз њу може да постане популарнији од њихових мужева. Већ је Пешић имао проблема са Петром Стамболићем због своје популарности у Београду, а није пунио странице жуте штампе нити је имао популарну супругу. Како су причале, „нису се оне бориле у револуцији” да „певаљка” постане „прва жена Београда”. Њихов утицај је био веома велики јер су оне биле чланице Централног комитета партије и народни хероји. Зато Бранко добија непријатан задатак да Миладину саопшти да прекине везу са Оливером или неће бити први човек Београда. Бранко је кум и можете да замислите колико му је било нелагодно да пренесе ту поруку. Миладин је одговорио да воли Оливеру и да не мора да води Београд ако је то цена. Нико није могао да верује да се одриче функције градоначелника!? Њих двојица остају пријатељи а Миладин потпредседник до краја мандата. Бранко је морао да пронађе новог наследника. И тако се појавио Жика Ковачевић!”.
Ковачевић је био генерални секретар Сталне конференције градова и општина Југославије. „Ко је предложио новог градоначелника не знам, али претпостављам да су то Бранкови другови Гиле Ђурић и Драган Марковић, директор Студија Б, који су са Жиком ишли у гимназију. Жика је био вредан, скроман, образовао се, завршио дипломатску школу, потекао из сиромашне породице и говорио је перфектно енглески који је јавно хвалила Маргарет Тачер, али то је друга прича”, објаснио ми је Богуновић.
Ковачевић је 1974. године изабран за првог човека Београда који је водио у два мандата до 1982. године. Већ на првом сусрету шокирао је Богуновића. „Када је имао први интервју дао ми је задатак да напишем одговоре. Радио сам целу ноћ и донесем му сат пре интервјуа једанаест шлајфни текста! Остао је сам како би прочитао текст, сиђемо у салон, новинари укључе камере и ја останем запањен. Ковачевић понавља цео мој текст од речи до речи! Имам код себе дупликат, пратим и не верујем. Ни једну реч није изоставио! После интервјуа зовем Гилета Ђурића и причам му шта се догодило, а он ме пита како то нисам знао. Каже ми да је добио не знам колико опклада на Жику још у гимназији. Прича ми Гиле како Жика узме књигу, прочита је и понови је напамет без грешке! Све што прочита запамти, рече он. Нисам остао дуго са њим, а није ни Слободан Милошевић. Научили смо на Бранка Пешића.” завршио је причу мој драгоцени саговорник.
Горан Весић