Рано ујутру сви смо се окупили у сали Културног дома у Јасеновцу, сећа се Раја Недељковић, тада први човек СУБНОР Србије. Уочи почетка свечаности приметили смо да нема ни Владимира Бакарића, ни Стеве Крајачића. Стево Крајичић је иначе био комуниста и члан АВНОЈ-А, својевремено председник Сабора Народне Републике Хрватске и Титова десна рука.

"МНОГО ВАС ЈЕ ОСТАЛО!": Отварање споменика у Јасеновцу и чувено обраћање Србима од Титове десне руке 1Иначе је проглашен за почасног грађанина Загреба и одликован је од Тита народним херојем. Свечаност је каснила пола сата јер је председник Новске отишао на аутопут да сачека Стеву Крајачића, рекли су нам да званичници не могу да се пробију до Јасеновца. Када смо питали народ који је пролазио где је закрчен пут. Они нас зачуђено погледаше и кажу: “Нигде.” Коначно се појављује председник Новске, али без Стеве Крајачића. На брзину подели плакате четрдесеторици бивших логораша, који су у побуни, 1944. године, побегли из логора. Домаћин Стево Крајачић није се појавио ни кад је почела свечаност код споменика. На позорницу се попео Марко Белинић. “Другови и другарице“, рекао је он, „овај логор овде где данас откривамо споменик подигли су немачки фашисти да би уништили хрватске комунисте и родољубе.” На те речи настаде жамор. Члан делегације Србије Лаза Дачић, из Срема, каже ми: “Чујеш ли ти ово?” „Чујем“, велим, „али ћути“. “Како да ћутим”, буни се Дачић, „па знаш ли да су једне августовске ноћи у зору усташе упале у моје село, у моју кућу. У кошуљи сам побегао кроз прозор и остао жив. Ја једини. Усташе су ми поклале оца, мајку, брата и сестру.” Народ се, ускоро, после говора и потиштено разишао. Заказани ручак је био отказан јер је Стево Крајичић који није дошао на време, заказао ручак на другом месту у бањи Липик. О његовој бахатости између осталог најбоље говори и чињеница да је будио директора хотела у сред ноћи траживши му да му нађе и испржи жабље батаке за ручак, тако да је десет радника хотеле те ноћи уместо спавања морало да услишава његове жеље. Коначно, смо стигли у бању на ручак и за столом сам биотачно преко пута Стеве Крајачића. У једном тренутку, Крајачић се повишеним гласом обрати Марку Белинићу: “Је ли ти, Марко, јесам ли ја теби наредио да ти гласаш за овог нашег Ђуру Пуцара, који је остао без посла, да он постане председник Савеза бораца Југославије? А ти гласао за Александра Ранковића.” Марко се врпољи и ћути, а Стево се обрати Джемалу Биједићу и прекори га зашто они тврде да су подигли хусинске рударе на устанак, а требало би да знају да је то урадио он, Стево Крајачић, и други другови из Хрватске. Своје отровне стреле Крајачић упери према мени:

“А ви, гегуле и репоње? Сељачине, Срби? Хоћете да подижете рафинерије у Новом Саду и Панчеву? Шта ви знате шта су рафинерије? У то се ми разумемо, а ви знате само свиње да товите. И много вас је остало, да знаш!”

У Београду сам сматрао да ми је дужност да о свему обавестим Жарка Веселинова и Шанета Петровића. Почео сам да им излажем како нас је напао Стево Крајачић и како је рекао да нас је много остало. Шане ме у пола излагања прекиде: „Твој приједлог да се нешто предузме, одбацујемо“. Узалуд сам му објашњавао да Стево Крајачић није увредио мене него жртве Јасеновца и читав српски народ. Десет дана после упалим телевизор и видим свечани дочек неког страног шефа државе. Мислим да је то био фински председник Кеконен. На аеродрому у Пули постројени гардисти, црвени тепих, а на тепиху испред авиона стоји председник Јосип Броз Тито. Поред њега – Стево Крајачић!“

loading...