Иако је руски председник Владимир Путин на годишњој конференцији за медије изнео своје мишљење о многим светским темама, опет је оставио јавност у недоумици: шта ће учинити поводом следећих председничких избора. Одговарајући на питање о промени устава, рекао је „не”, можда „да”, али то би требало радити „пажљиво”. Потом је изнео свој „случај”. То је случај човека који је био председник у два мандата заредом, а онда отишао са те дужности и имао уставно право да се на њу врати зато што то више није било „два мандата заредом”. Путин се потом мало поигравао у свом одговору, алудирајући да то што пише у уставу збуњује „политикологе и друштвене активисте”, због чега би то „заредом” могло да се уклони. Из овог његовог одговора остало је нејасно, како је то и желео – шта ће урадити пре него што му 2024. године истекне „други заредом” председнички мандат.

О овој теми је на Западу почело да се говори чим је у марту прошле године Путин освојио свој четврти председнички мандат (са скоро 77 одсто гласова). То је уједно и други шестогодишњи мандат, након што је на челу Русије био у два четворогодишња од 2000. до 2008. Пошто је у устав уведена измена, и председнички мандат продужен са четири на шест година, Путинови противници су почели да говоре да он више нема куд 2024. Тада ће имати 72 године и озбиљан проблем: или ће морати да мења устав или да нађе наследника.

Када читате западне медијске написе, стећи ћете утисак да Путин неће напустити позицију председника зато што је постао симбол „љубави према моћи” и кључна фигура у властитом и богаћењу својих блиских сарадника. Међу њима је и знатан број Московљана, али како кажу у Русији – Московљани су засебна категорија, они нису права Русија. С друге стране су људи који су уверени да Путин влада онако како се заклиње када полаже заклетву. „Као шеф државе учинићу све што је у мојој моћи да оснажим просперитет и славу Русије”, изговара он при преузимању функције. Сви они сматрају да нема те силе којој би требало дозволити да заустави напредак Путинове Русије. Што се тиче економског стања, већина ће рећи да би ситуација могла да буде боља, али ту су санкције САД и ЕУ, које већ пет година узимају свој данак, али и невероватна трпељивост и навикнутост руског народа да се прилагоди ономе колико има.

Због тога није чудно што Руси уопште нису заинтересовани за гласања, нарочито локалне изборе. За њих постоје само једни избори који одређују судбину Русије: председнички. Тада је излазност изузетно висока, а искуство говори да они гласају за правац којим се иде. Чак и ако не могу да заокруже Путина, они гласају за оног кандидата за кога председник гарантује. То се догодило када се кандидовао бивши и садашњи премијер Дмитриј Медведев, али и када је Борис Јељцин 31. децембра 1999. из КГБ-а „извукао” Путина као готов производ у који има поверења.

Не треба сумњати да они који размишљају о судбини народа и државе све ове године нису размишљали о Путиновом наследнику. Очигледно је да је највише државно руководство Русије уз Путина од самог почетка. Било је ту појединачних улазака, излазака и ротација, али су сви пролазили мирно, јер су пажљиво бирани, а обезбеђивали су континуитет и напредак. Будући шеф Кремља, било да дође из редова постојећег руководства, било да то за општу јавност буде потпуно ново лице – наставиће да води досадашњу политику. Ако је 1999. године била потребна изузетно јака и способна личност, сада то није неопходно јер Русију већ две деценије, уз Путина, предводи екипа способних и оданих људи, те би новом лидеру било знатно лакше него Путину. Међу могућим наследницима се помињу поново Медведев, али и министар одбране Сергеј Шојгу, ређе шеф дипломатије Сергеј Лавров, градоначелник Москве Сергеј Собјањин или комуниста Павел Грудинин. Сви су сагласни да опозиција у Русији нити је јака нити има шансе да изнедри свог кандидата који би успео да освоји гласачка срца већине Руса и победи садашњег председника или његовог изабраног наследника. Изузев уколико се догоди нека катастрофа.

Могућност да Путин превазиђе ситуацију спорног председничког мандата и остане председник представља идеја о стварању државне уније са Белорусијом. Спајање са Белорусијом, на коме истрајава Русија, а Александар Лукашенко покушава да издејствује што боље услове – донела би много предности обема државама, а за Русију би значила и значајно унапређење безбедности јер се Калињинградска област у том случају приближава матици на око 50 километара, чиме многе ствари постају једноставније.

Биљана Митриновић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here