Ако би у једној речи морали дефинисати Милоша Вучевића, првог човека Новог Сада, онда би уз његово име најпригодније стајао епитет – досадан. Да, управо тако, безнадежно досадан, без дилеме и без премишљања. И то му је, управо, највећа врлина и највећа препорука да достојно седи, а боме треба и да остане у фотељи коју заузима.

Фото: ekspres.net
Фото: ekspres.net

Замислите, рецимо, муке тих силних новосадских опозиционара, када су схватили да је време да изађу из мишије рупе, убеђени да су грехови заборављени, биографије опране и злодела архивирана, па да још одмах закораче на улицу.

Да је којим случајем Лошми био за трунку занимљиви, као што су то били његови претходници, то би макар било лако: брзински вињак у неком либералном месту или салонском стану у центру Новог Сада, па бирај бато где хоћеш са транспарентима и пиштаљкама.

Избор би заиста био широк: да ли пред Паркинг сервис који је, невероватно, уваљен у дугогодишњу дубиозу и кризу кредитом дигнутим за кампању ДС-а ономад; или ли на Булевару Европе где се милионски уградио новопечени Јеремићевац Бора “десет посто” Новаковић; можда пак пред Луку где је владао јавашлук и вишемилионске проневере уз чак укинуте обавезне органе контроле; није лоша опција ни седиште ЈП Топлане, имајући у виду да је у време “жутих” са Мишелука управо нестала цела топлана, преко ноћи; није лоша опција ни КЦНС где је жути директор спаљивао књиге у маниру нациста, а милионе пребацивао на страначки рачун у духу најквалитетнијег проточног бојлера; или, или… листа могућности је, сложићете се, подугачка.

У сваком случају, ти протести, истина, не би се могли догодити испред филијала успешних страних компанија које су отвориле представништво у Новом Саду. Није их било. Ни мостови нису опција, по истом критеријуму. Дакако, отпадају и асфалтирана приградска насеља, уведена канализација и слични подухвати као потенцијална мета бунта.

У таквим околностима, дакле, замишљамо имагинарну ситуацију, где вајни опозиционари, уместо тог брзинског вињака са припремљеним транспарентима, испијају уз главобољу кафе и кафе, покушавајући да пронађу адекватну мету. Одједном, искочи један од њих са спасоносном идејом: “Знам, протестоваћемо против новог вртића!”. Погледаше га остали чудно, свесни да ће то бити први, јединствени и вероватни последњи такав скуп у историји светске политике, али их разувери додатним аргументом: “И против нове гараже, дакако!”.

И, тако, убеђени у духу антологијске реченице из Балканског шпијуна “да грађани треба да им опросте што су их они пљачкали, па ако их се на изборима сете, сете…” , устадоше весела браћа против највећих непријатеља Новог Сада за којег се боре и за који су се, истим начелима борили преко деценију из фотеља: вртића и гаража!

Овај бизаран и по свему неуспешан скуп, који се није одиграо у некој од епизода популарног Монти Пајтон серијала, већ заиста на улицама Новог Сада (са далеко лошијим глумцима и екстремно мањим бројем статиста), није само слика новосадске опозиције, него и (пре свега) слика новосадске власти.

Страни инвеститори, урбанистички ред и напредак, нове зграде Хитне помоћи, финансијски стабилно функционисање Јавног сектора, награда Европске престонице културе, брига о руралним и периферним, приградским местима, само су део досаде коју промовише Милош Вучевић и тим око њега.

А, забава, где је ту забава, упитаће неко и како преживети без ње? Ух, па има је и на претек. Довољно је само читати саопштења новосадске опозиције и силно ћете се забавити, гарантовано. Као и слушати оне који се још не мире са тим да су бивши и да нису вечни, да у гроб неће понети фотељу и апанаже на које су навикли, као награду за нерад.

Т. Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

loading...