„Развијени свет хвали западни демократски систем као безмално савршен и најсупериорнији политички систем за управљање земљом“, руга се кинеска званична новинска агенција. „Међутим, оно што се данас догађа у Сједињеним Државама навешће више људи широм света да размисле о одрживости и легитимитету тако хаотичног политичког система.“ Цео свет је чуо речи Пекинга о обустави рада владе САД, јер у тим речима има истине.

Судећи по Фридом хаусу, демократија је већ неколико година у повлачењу. Државе у свету све мање најсјајнију глобалну демократију – Сједињене Америчке Државе – виде као најбољи модел за очување и заштиту онога што им је најдрагоценије.

ОДБАЦИВАЊЕ ЛИБЕРАЛНИХ ВРЕДНОСТИ
Кина је можда једнопартијска комунистичка држава која ограничава слободу говора, религије и штампе, заштитних знакова демократије. Али Пекинг је ипак успео да кинеском народу обезбеди нешто на шта ће бити поносан – статус суперсиле која баца рукавицу у лице моћним Сједињеним Државама. Кинески грађани делују спремно да ограниченим слободама плате цену националног величанства какво није доживела ниједна модерна кинеска генерација.

Исто вреди и за руски народ. Након понижења из Јељцинове ере, Руси су се окупили око Владимира Путина, аутократе који је за 18 година власти повратио Крим и Русији вратио статус велике силе која успева да парира Американцима.

Осврнимо се и на „илибералне“ демократије у Централној и Источној Европи – Чешку Републику, Пољску, Аустрију и Мађарску. Како би очувале свој национални карактер и идентитет ове земље су одбиле да прихвате избеглице из Африке и Блиског истока, не марећи што то можда није у складу са либералним демократским вредностима ЕУ.

Председник Емануел Макрон у недељу је рекао да би Французи такође вероватно напустили Европску унију да су гласали у исто време кад и Британија. Зашто? Разлог је само један, и не, не ради се о економији, глупане (алузија на чувени слоган „It’s the economy, stupid“ из предизборне кампање Била Клинтона 1992. године; прим. прев).

Разлог је племенски. Као што су Енглези хтели да остану Енглези гласањем за повратак контроле над својим границама, тако и Французи хоће да остану оно што су били и што јесу, свеједно да ли под Лујом XIV, Напоелоном, генералом Де Голом или у Петој Републици. Најмањи заједнички садржалац за ове земље је жеља да се нација стави на прво место, а да најбољи политички систем буде онај који најбоље штити и чува јединствени карактер нације.

Национализам је победио демократију. Сетите се да Доналд Трамп није изабран јер је обећао да ће Америку учинити још демократичнијом, већ да ће је „учинити поново великом“. Што се тиче сакралног Првог амандамана којим је утврђено право на демократско испољавање протеста, Трамп је добио бурне овације кад је рекао да би NFL играчи који клечањем демонстративно бојкотују националну химну требало да буду избачени са стадиона и из тима.

ПИТАЊЕ У КОРЕНУ СВИХ ПИТАЊА
Вратимо се на тему обуставе рада владе. О чему се ту коренски радило ако не о националном идентитету? Демократе које су одбиле да пруже подршку наставку функционисања владе нису имале примедби на било шта у вези са републиканским законом. Жалили су се на оно што није била тема тог законског акта: на амнестију илегалних имиграната познатих под називом „сањари“. Све се вртело око питања коме би требало дозволити да буде Американац. Заиста, шта то изазива поделу у ставовима око теме „отворених граница“ за мигранте ако не питање будућности етничког састава Сједињених Држава?

Размислите само која су питања потресала нашу земљу у последњих неколико месеци. Бели полицајци. Протести NFL играча. Скрнављење и уклањање статуа Колумба, Лија и Џексона. Сукоб Антифе и алтернативне деснице у Шарлотсвилу. Председникова изјава о „вукојебинама“. Целонедељне телевизијске тираде и бунцања о „расисти“ Трампу. Зар све ово нису питања расе, културе и идентитета?

У универзитетским насељима левичарски оријентисани студенти и факултети се буне што десничари, које сматрају фашистима, расистима и хомофобима, имају право да држе говоре. За радикалне левичаре не постоји право на проповедање онога што они сматрају мржњом, јер би допуштање тако нечега довело до њеног ширења и учвршћивања.

Левица покушава да каже следеће: Наша идеја моралног друштва подразумева максималну етничку, културну и религиозну шароликост. У процесу сахрањивања старе изопачене Америке и стварања нове, боље Америке, нећемо дозволити злим идејама да уживају једнака права.

У преводу, „грешка не сме имати никаква права!“ Петина човечанства која исповеда ислам следи сличну логику. Будући да нема Бога осим Алаха и Мухамеда који је његов пророк, зашто бисмо у нашим државама и друштвима допустили пропаганду лажних религија попут хришћанства, што би неизбежно довело до застрањивања великог броја наше деце?

„Најбољи тест истине“, рекао је Оливер Вендел Холмс, „јесте снага идеје да се у тржишној конкуренцији сама избори за прихватање.“ У нашем свету, међутим, све више људи с правом верује да истина егзистира независно од тога да ли је људи прихватају или одбацују.

Постоје питања – као што је очување јединства народа и државе – која су превише важна да би о њима одлуке доносила привремена већина.

Патрик Бјукенен

Превео Александар Вујовић

Извор: standard.rsbuchanan.org

--