Драги мој Дритане,

Бојим се да си још увек превише млад и зелен, премда те две ствари неретко истичеш – и младост и зеленило. Управо ове особине можемо узети као олакшавајуће у акцији којој си недвосмислено координисао и чији си налогодавац, а која је подразумевала краткорајно лишавање слободе једног од највећих синова наших народа и народности, Брана Мићуновића.

Кажеш, ставили сте иза решетака господара подземља, власника криминалне сцене, дона Црне Горе. Е, мој Дритане, како већ обојица рекосмо, млади и зелени… Да је среће, друг Брано би одавно у пензији био, са унуцима се играо, шах рекреативно пичио и серије пратио. Године стажа има, животне године за пензију има, али авај, видиш у његовој професији, то се све не рачуна! Рад на црно, добри мој Дритане.

И, шта ће човек, као и многе друге жртве транзиције, а он то недвосмислено јесте, и у тим годинама мора да ради, да стрепи од инспекција, од неког младог и зеленог Дритана, да се брине. Где ће се, без књижице, без здравственог осигурања лечити, ако се далеко било разболи, ко ће то платити? Знаш ли колико лекови данас коштају? Хоће ли се пакетићи унуцима сами од себе купити, без пензионог осигурања? Мислиш ли, Дритане, да је њему лако? А, није више млад као што је био, када је могао вући за двојицу или тројицу, и њега су године стисли. Притисак, ишијас, кичма….

Све те године, ова несебична жртва позната под иницијалима Б.М. , Алија Сиротановић модерног доба, није се жалио, није протестовао, писао институцијама: не, само је тражио већу лопату. Гледао, човек да прехрани породицу, а истовремено несебично, патриотски, комитски, бринуо о држави, стварао је, о народу, о нашој ствари. И, сада, на све то, уместо награде, плакете, или како предлажемо, националне пензије или макар златног сата са посветом за пола века ударништва, ти му даш читава два дана притвора!

Јел то социјална правда коју сте грађанима обећали? Јел то брига о обичног грађанину? Доћи ће, надам се, Дритане време када ћеш и даље бити млад, али нећеш бити толико зелен.

Онда, можда одлучиш да хапсиш и ове што су радили на бело: што су приватизовали банке, струју, што су приватизовали државу и покушали да приватизују и небо. На дивље, силом. Ове што су сејали смрт из кабинета и уништавали живот ван њих. Знаш, сви они имају име и презиме. Са њима, да те подсетим, преговараш, као да заборављаш да си ту где јеси јер сте дали реч грађанима да ће једини преговори бити лисицама и пред тужиоцима.

Можда би, Дритане, представа са ударником Браном била топ за Жељка Митровића и „Задругу“ или Марићеве „Парове“, можда би била одлична Љубиши Ристићу или Радету Ш. , али овај народ тражи други тип театра: не жели да трагедију замени провидна комедија.

Не, овај народ, мој Дритане, тражи хепи енд. Као код „масерке“. Срећну завршницу. Па, да макар мало осети олакшање. Да онај ко је држао целу земљу иза решетака, и сам заврши иза њих. На дуже од два дана, ако је могуће.

Да би се то десило, мораш остати млад. Али, престати бити зелен. Или макар нас фарбати у зелено. Или било коју другу боју.

Томо Ловрековић

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here