Иако венецуеланска војска можда и није једна од најбројнијих армија на јужноамеричком континенту, када је реч о војној техници и наоружању може се, како оцењују аналитичари, без превише скромности сврстати у једну од најмоћнијих. Главни адут је авијација, на челу са руским вишенаменским ловцима Су-30МК2В.

Већина копнене технике венецуеланске војске је руског порекла, а осовину армије чине 92 тенка Т-72Б1В и 123 јединице руских модернизованих амфибијских борбених возила пешадије БМП-3М са ојачаном конструкцијом, као и са уграђеним најновијим системом за нишањење.

Оклопни пул чини и 114 транспортера БТР-80А, који за разлику од својих претходника имају снажније моторе и јаче наоружање. Не треба занемарити ни преосталу технику које је Венецуела својевремено набавила од Француске и Кине — 80 тенкова АМX-30 високе покретљивости, као и неколико десетина кинеских оклопњака.

Окосницу артиљеријског наоружања чине 50 самоходних хаубица „Мста-С“, калибра 152 милиметра, 24 мобилних вишецевних ракетних система „Град“, калибра 122 милиметра, и 12 тешких вишецевних бацача ракета „Смерч“, калибра 300 милиметара. Ту су и артиљеријске батерије мањих калибара, а поред руских Венецуела на располагању има и француске и америчке системе, али њихов број није познат.

Када је реч о авијацији, венецуеланска војска на располагању има десетак руских борбених јуришних хеликоптера Ми-35М2, чија је главна одлика да уништавају оклопна возила и тенкове, затим је ту и 16 вишенаменских хеликоптера Ми-17Б5 повећане носивости, који су у стању да превезу 36 војника у пуној опреми, као и три тешка двомоторна транспортна хеликоптера Ми-26, а не треба занемарити ни 40 лаких америчких хеликоптера „Бел“ и „Сикорски“.

Главни адут авијације су руски вишенаменски ловци Су-30МК2В, двомоторни борбени авиони генерације четири плус, које карактеришу врхунске маневарске способности, као и велики радијус дејства, савремена опрема и мотори. Способан је да управља формацијом пресретача као командни авион, али и да функционише самостално, и то на великим удаљеностима од своје базе, у свим временским условима, и дању и ноћу.

Поред тога, ту је и 19 америчких вишенаменских ловачких авиона Ф-16А, који јесу нешто старији, али су и даље поприлично опасни јер су замишљени као лаки, дневни ловци велике маневарске способности, пре свега намењени за борбу у ваздушном простору. Када је реч о транспортној авијацији, венецуеланска војска располаже са 40 авиона, које је својевремено купила из Америке, Кине, Немачке и Велике Британије.

Венецуела има и морнарицу, која јесте поприлично скромна, али је и даље довољно јака да пружи сву неопходну одбрану на води, али и да осигура стратешку позицију. Реч је о три ракетне фрегате типа „Лупо“ италијанске производње, две немачке торпедне дизел подморнице типа 209 и 15 патролних артиљеријских пловила.

Најјачу страну венецуеланске војске чини — одбрана, а пре свега противваздушне снаге које представљају изузетно јак „обуздавајући“ фактор. Сви системи распоређени су у пет бригада на челу са две дивизије руских противваздушних система С-300БМ — укупно осам батерија које су у стању да обарају ваздушне мете на удаљености од 250 километара и на висини од 25 метара до 30 километара.

Поред тога, С-300БМ је изузетно добро заштићен од радиоелектронских уређаја који могу бити уграђени на авионима потенцијалног непријатеља, а веома је ефикасан и против авиона са смањеном видљивошћу, као и против балистичких ракета.

ПВО снаге на располагању имају и 12 руских система „Бук-М2Е“, који су се фантастично показали у Сирији, као и 24 модернизована система С-125 „Печора-2М“, систем чији је брат близанац „Нева-М“ у Србији 1999. године оборио чувени амерички Ф-117А.

Последњу линију ПВО одбране чине 12 такође руских ракетних комплекса „Топ-М1“, као и неколико хиљада преносних ракетних система „Игла-С“. Оружане снаге Венецуеле имају и шест радарских станица кинеске производње ЈЈЛ-1 и ЈЈ-11Б, које су у стању да „виде“ све што се креће на небу у пречнику од 300 километара.

Генерални директор Латиноамеричког центра у Русији Јегор Лидовској толику присутност руског наоружања у арсеналу венецуеланске војске објашњава доласком претходног венецуеланског лидера Уго Чавеза на власт 1999. године, од када је војна сарадња две земље доживела невероватну експанзију.

„Чавез је веома добро знао да ће Американци пре или касније пожелети да завладају венецуеланским налазиштима нафте, зато је и учинио све што је могао да опреми војску најмодернијим наоружањем, да учврсти њен морал и јединство, као и да је подигне на нови ниво“, указује он.

Лидовској наводи и да је венецуеланска војска, ако се изузму САД и Канада, број један у целој Америци када је реч о моралу међу војницима.

„Управо је зато, поред оружја, главни адут венецуеланске војске управо њена посвећеност идејама које је у војску, али и народ удахнуо Чавез“, тврди он.

Лидовској додаје и да је венецуеланска војска, за разлику од многих армија света, изграђена на идеји јединства и независности, стога је и спремна да брани своју земљу до последње капи крви.

loading...