Јесам имала лапсус,млада сам,ово је мој први наступ,нисам се спремала. И поносна сам на себе,јер је све ово мој труд и рад нисам имала учитеља и неког да ме учи и да ми пише шта да говорим,ово САМ ЈА! Сама сам писала говор. Имала сам жељу за 24ч да видим колико људи ће се одазвати на мој позив и како ћу ја то све организивати за тако кратко време. Kада сам ушла на врата велике сале,ја сам једва дошла до говорнице,од среће јер су то људи који су се учланили од како сам се ја активирала то су људи који мени помажу да урадим нешто сто је у мојој моћи за Нашу државу и наш народ. То су људи који су на мојој вибер групи. Нисам писала на сторију. Било би и випе од овога. Та попуњена места у сали су моја СНАГА! Али када сам угледала тату,који је глава наше куће,ја сам блокирала. У мојој глави је само одзвањало,”Kако да ја водим главну реч,пред оцем? “
Али…
Битно је једно – Све ће ово проћи.
Сада је овако,како је. Мени је битно да , нисам ништа лоше учинила неком,
нити је ко од моје речи постао лош, болестан,сиромашан. Мало су се забавили људи на мој рачун, и шта су добили ништа. Опет ће сутра бити они несрећни и пливати у својим проблемима,јер су се два дана бавили лапсусом неког ко се из срца труди да уради ДОБРО ЗА СВОЈ НАРОД. Хвала Вам. Бог је увек на доброј страни,у овом случају је та страна моја.

Leave a Reply