Пре 98 година у Мађарској је постојала Барањско-Бајска република, чији је председник био спрски сликар Петар Добровић. Седиште те републике било је у Печују, граду кога су 14. новембра 1918. године ослободили српски војници.

Три године након тога Срби су у Печују имали цивилну и војну власт. Срби, Буњевци, Шокци, Хрвати и део Мађара желели су да се прикључе новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и на великој народној скупштини одржаној августа 1921. године прогласили су Барањско-Бајску републику. Велике силе нису желеле да сачувају ту републику, а ни влада Краљевине СХС није била заинтересована за њен опстанак, тако да је та република угашена после седам дана постојања.

Тријанонским споразумом, којим су, после Првог светског рата, дефинисане границе Мађарске, националним мањинама пружена је могућност да остану у тој земљи или да се селе у матицу. Више од половине Срба који су до тада живели у Мађарској напустило је ову државу и преселило се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби су, након тога, дуго били невидљиви у Печују, Мохачу и другим градовима Барање. После више од једног века Срби су поново добили своју цркву у Печују, граду у коме трају још од средњег века.

Српско-мађарска република Барања-Баја — Википедија

После војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. 1. децембра 1918. овај регион (као део Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

После пораза Мађарске Совјетске Републике на челу са Белом Куном у лето 1919. многи комунистички дисиденти из Будимпеште, бежећи од „белог терора“ адмирала Миклоша Хортија, емигрирали су у Барању, где им је градоначелник Печуја, Бела Линдер, пружио уточиште.

Мировна конференција у Паризу доделила је северне делове Барање и Бачке Хортијевој Мађарској. Ова одлука изазвала је генерални штрајк и масовне демонстрације у Печују, а протести су кулминирали великом народном скупштином 14. августа 1921, на којој је пред 30.000 људи сликар Петар Добровић предложио оснивање независне републике коју би чинили делови Барање и северни делови Бачке око Баје. Његов предлог је прихваћен, а Петар Добровић је постао председник Извршног комитета нове републике.

Власти нове републике нису, међутим, успеле да добију међународно признање своје независности, па су после повлачења војске Краљевине СХС, која је штитила републику, Хортијеве снаге ушле у Печуј и окончале Српско-мађарску републику.

Територија краткотрајне републике (14-21. август 1921) је још 1920. године по Тријанонском споразуму додељена Хортијевој Мађарској, а јужни делови Бачке и Барање Краљевству СХС. Међутим, војна и цивилна управа Краљевства СХС није се повукла из северне Барање и Бачке све до краја августа 1921, када су се у журби и нереду повукле пред наступајућом мађарском војском. Данас су ови северни делови Барање и Бачке у саставу Мађарске.

Leave a Reply