Тако се веровало да ће га божанство коме је храм посвећен исцелити. Такво магично исцељење некада је вршено у многобожачким храмовима, али се исто тако пренело и на хришћанске, па се и данас врши у многим хришћанским црквама и манастирима.
У византијском периоду најпопуларнији светац за лечења био је архангел Михаило. У његовим храмовима лечени су умно поремећени, алосани и згранути болесници. Болесник је био дужан да и пре и после спавања божанству принесе жртву.
Зато данас ако чујете да за неког кажу „дугује Арханђелу Михаилу“ или у београдском жаргону „дугује Ћир – Мики“ то у преводу значи „није при чистој свести“. Оваквим видом лечења у храмовима, према казивању народа, наш владар Стефан Дечански повратио је вид. Међутим, где су болесници лечени онда кад у Србији још увек није било изграђених храмова?
Kод Срба је, пре храмова, било популарније лечење под светом биљком илити под ведрим небом. Оваква врста лечења вршила се до најскорије прошлости и то највише у околини Смедерева, уочи Ђурђевдана и Спасовдана.
Света биљка под којом се спавало јесте јасенак. Ова биљка се нити пије, нити на ране ставља, него њоме виле лече од злих болести. Висине је 50 до 80 цм. Цвеће је бело или црвенкасто и у подугачко у грозд сложено. Пуно етеричних уља и лепо мирише.
Још у рану зору уочи Спасовдана или Ђурђевдана дођу у шумицу они који су довели боленика, одаберу јасенак који мора бити потпуно цео и недирнут и обавију га пешкиром као знак да је заузето дрво. Пошто зађе сунце, доведу ту болесника и наместе му постељу тако да болесникова глава дође под саму биљку. Одмах више главе стављају чанак с медом и погачом, чашу вина и чашу воде „као вечеру вили“.
Kад болесник легне, упали се воштана свећа и забоде у земљу. Болесник ће бити излечен тако што ће му вила или доћи у сан и рећи дан кад ће оздравити, или ће му оставити неки лек под јасенком (тај лек могао је бити и неки трун који ни упао у воду или вино, или којекаква бубица под јасенком…) или ће вила откинути врх јасенку и тако ставити до знања да ће болесник оздравити. Ујутру се оолесник одмах заложи медом, и напоји вином и водом. Са сваким болесником долази и момак или девојка са којим ће се болесник побратимити, односно посестримити.
Овај обичај имамо и данас, кад се на гробовима покојника саде воћке и дрвеће да би се под њега склонила душа покојника. Из народних предања и песама имамо сведочења да су на гробовима многих јунака изникли божури, лозе, бршљан…
Осим јасена, у неким деловима Србије свето дрво била је и зелена шљива, брест, крушка…