Ако сам због нечега задовољан својом професионалном кријером, то је што ми је Бог дао да, што би се рекло, пропутујем света и упознам много тога што се не може доживети само уз помоћ литературе и путописних емисија. Интересантно је видети сопственим очима, дотаћи рукама, чути звукове са пијаца, тргова, улица.., угазити по мраку у блато неке европске метрополе а не само шетати њеним светлим авенијама и угланцаним музејима… И тако се недавно обрех у Литванији.

Нас Литванија углавном асоцира на ривалитет у кошарци. На асове: Сабониса, Марчуљониса, Куртинаитиса.., асове чувеног Жалгириса који носи име по месту одигравања централног историјског догађаја Литванаца, победи над тевтонским витезовима у бици код Зелене Шуме (Zielona Góra, Grünwald).

То је једна од три прибалтичке републике СССР, која је распад те државе доживела као ослобађање од тешких ланаца „руске доминације“. Годинама након тога се на точковима антируског расположења кретала „европским путем“. Напокон је на тим точковима ушла у „европски рај“ 2004. године. Од тада економски показатељи те државе имају тренд температуре у јануару.

Литванија је у СССР-у имала сличан повлашћени положај као и Словенија у СФРЈ. Њена привреда је била за пример, тржиште те огромне државе је било немогуће заситити. Нарочито је била позната по млекарству, и производњи високо квалитетних млечних производа, што је литванско село константно држало у провцвату.

Е али пошто се русофобија не сипа у трактор, под притиском великих компанија и банака из западне Европе, привреда ове земље се почела полако гасити. Последње санкције које је ЕУ завела Русији су и оно што је преостало од литванске, пре свега пољопривреде, завилеу црно.

Интересантно је да сви, и млади и старији Литванци говоре руски, иако језици нису нимало слични. Ако неко не зна енглески, он ће вам се обратити на руском, и споразумећете се.

Животни стандард је сличан нашем. Симпатично је видети младе људе који у недостатку новца да се друже по кафићима, одвезу се на нека полуларна места; паркове, језера.., купе „флајку“ пива и друже се, свирају гитаре, разговарају…

Посебан проблем представља депопулација. Можете се возити километрима кроз литванска села, и нећете срести никога. Куће су празне. У Каунасу, другом по величини граду, у солитерима гори тек понеко светло.

Од уласка у ЕУ почео је егзодус на запад. Највише у Немачку, Велику Британију, САД и Норвешку. Од три милиона становника колико је земља имала након расада СССР, данас у њој живи тек нешто више од 1,2 милиона. Сами Литванци кажу да се држава суочава са великим проблемима, како да напуни буџет. Нема ко да плаћа порез.

А онда се запутите на југоисток ка Белорусији. За некога ко тамо није био, ипак је признајем, мало необично сазнати како то изгледа прећи из ЕУ у земљу, како запад каже –диктатуре.

И заиста у првом тренутку помислите да сте погрешили, јер процедура на граници је доста дугачка, и провера темељита. Додуше сви су љубазни, и полицајци са оним огромним шубарама, а и полицајке од којих би свака могла сасвим успешно да се пријави на неки конкурс лепоте.

Када уђете у земљу све је потпуно другачије од онога што очекујете да видите у некој „диктатури“. Прва бензинка пумпа на коју наиђете је супермодерна. Што би рекао Алвировић, “има свих врста горива”, али све је упола јефтиније него у ЕУ. Литар дизела је на пример 50 евроценти.

Путеви су сасвим добри. На путевима срећете углавном аутомобиле средње и високе класе. За два дана видео сам само две ЛАДЕ, од којих је једна била са ознакама СССР, јер је власник вроватно неки носталгичар.

Поред пута виде се огромне сточарске фарме, што сведочи о снази белоруске пољопривреде. Уосталом, Белорусија је трећа земља у свету по производњи пољопривредне механизације.

Минск је веома леп град, и што одмах упада у очи изузетно чист. Нема чак ни графита. Људи обучени не лошије него Италијани. Љубазни су, лако успостављате контакт, а и не осећа се никаква нервоза, ни у саобраћају ни у међусобној комуникацији.

Оно што нарочито пада у очи је да ћете и на улици, и у ресторанима, и на другим местима, за разлику од Европе (а и Србије) ретко видети „мушко“ или „женско“ друштво. Углавном су друштва мешовита, млади се друже, бракови се нормално склапају, има пуно деце, а и Минск је град младих.

Оно што посебно фасцинира је снабдевеност пијаца и супермаркета, поготову ако дођете са предрасудом. Супермаркети су невероватно снабдевени. Усудио бих се рећи, чак и снабдевенији него они у Немачакој или Италији. Предност имају производи из земаља евроазијске уније, али има и производа са свих страна.

Можете избројати преко 50 врста хлеба у понуди; у одељењу пића можете видети све, од локалних пива до Moët шампањаца; витрина за месо је једно 50 метара дугачка, а у одељењу за рибе има свега од конзерви, па преко базена са живом рибом, до сушија, који се продаје нормално као и сваки други производ, а не у засебним „суши“ баровима. Свега има, осим дувана. Продавнице и пијаце су пуне, што показује сасвим задовољавајућ куповну моћ становиштва.

Интересантно је да је рекламирање дувана немогуће. Тога нема ни на једном месту. Чак се и продавнице у којима се дуван продаје познају само по натпису: ТАБАК, јер чак ни оне не држе дуван у излогу. Када уђете у једну такву продавницу продавац вам отвори плакар, и тек тада видите да има свих могућих брендова, како домаћих, тако и увозних.

Цркве у граду су веома лепе, и по цео дан су пуне верника. Људи свраћају ради сопствених религијских потреба, да се помоле, запале свећу, исповеде… и то у заиста великом броју.

Повратак према Србији води кроз ЕУ али пре тога кроз чувени град-херој Брест на југозападу земље, град познат по крвавој борби за брестовску тврђаву, у операцији „Барбароса“, јуна 1941, одмах након немачке агресије и оног чувеног саопштења Вјачеслава Молотова: „Говорит Москва…“!

Повратак из Бреста у „европски рај“ траје сатима, јер су колоне Пољака непрегледне. Пољаци из пограничих градова долазе у Белорусију како би се снабдели горивом, и другим потрепштинама, јер су цена и квалитет неупоредиво на страни Белорусије.

Не желим да на овом месту елаборирам статистичке податке који се могу наћи и на интернету, па да упоређујем на пример стопу незапослености у ове две земље, што не би ишло на руку Литванији.Желео сам само да вам пренесем сопствени доживљај, и да они који још нису разумели – разумеју. ЕУ није само Немачка.

Волео бих кад би овај путопис некога подстакао на размишљање, да ли је боље имати алтернативу, или слепо следити неки пут без алтернативе, па макар он водио „у кречану“.

Александар Б. Ђикић

--

7 KОМЕНТАРА

  1. pa nije bez logike . Ne treba cak ici do Litvanije , evo nam Rumunije i BUgarsje u komsiluku
    caskom se moze otici do njih i videti slicna situacija ko u Litvaniji , pustos .
    Mladost odjezdila trbuhom za kuhom na zapad i naprosto katastrofa .
    Pre nekoliko godina sam gledao u Srbiji neki film o Llitvancima , standardu gradjana i tako pa prikazali jednu umetnicu ( baletska igracica) , masinovodju i treci bese neki seljak cini mi se .
    Pa ljudi tamo pola njih nema kupatilo u stanovima i kucama a kao zive u EU . Pa ko danas u Srbiji ma koliko nakzna bila i NAPRDNA nema kupatilo .
    I sad kao EU nema alternativu , koji bolesnici sa jednocifrenim IQ

  2. Od 2013. u Belorusiju sam odlazio bar dva puta godišnje i utisci su mi jako slični autorovim, prvi put kada sam bio, 2013. tada je još Lukašenko glasio za najvećeg „diktatora“ zato što nije puštao zapad da arči po zemlji kako hoće, a ja sam gledao zemlju kakva je mogla da bude Jugoslavija da je nisu uništili, zemlja u kojoj nema nezaposlenih a siromašni se pomažu i podržavaju, državni socijalizam koji je preživeo tranzicije, socijalna briga i prosperitet. U vozu dok sam se vozio video sam da je sva omladina imala 3g internet i moderne telefone. Posle prevrata u Ukrajini i mirovnog ugovora u Minsku 2014 epitet diktator se više ne čuje tako često a godinu posle toga kada je dozvoljeno EU turistima da posete Belorusiju 15 dana bez vize tada je postao vrlo IN…međutim…kako je zapadnjacima dozvoljeno više, tako se pomalo zatežu odnosi sa Rusijom, više stranog kapitala ulazi u zemlju a ljudi ostaju bez posla. U toj situaciji je jako važno napraviti balans jer sve zadovoljiti ne možeš…u razgovoru sa ljudima vidi se da im nedostaje samo apstraktnih stvari koje vezuju za pojam slobode (hoće pasoše sa kojima mogu putovati bez viza, ljudi u srednjoj klasi se bune jer se uvodi porez za njih a do tada su radili i snalazili se bez poreza…). Zamislite parkove u Minsku u 22 sata uveče gde se bezbrižno šetaju porodice i gde se deca igraju bez konstantne vizuelne pratnje roditelja, zamislite miliciju koja se trudi da vam objasni sve što ih pitate i na srpskom i na ruskom, zamislite sve to i šta oni sve imaju da izgube ako se okrenu oprobanoj kolor tranziciji…Belorusija je poslednja socijalna država u Evropi a ne utočište „diktatora“

  3. Diosta, nasa balkanska opsednustost evropom je neizleciva.
    Evropa jeste najstariji kontinent ali smo mi balkanci raskrsnica svih puteva i svetova iako smo na repu tog kontinenta.
    Prvo moramo nauciti postovati sebe i svoju zemlju, svoju istoriju, kulturu, svoje obicaje, veru pa onda gledati preko plota.
    Zapad je bezdusan, EU je skup ratnih profitera (sve zemlje clanice EU, ucestvovale su i ucestvuju kroz NATO u pljackama sirom sveta).
    Svi misle da na zapadu cvetaju bozuri ali niko nezna da, i kad negde u nekoj basti procvetaju nemaju miris nit lepotu poput onih kosovskih na ravnom kosovskom prostoru.
    Belorusija i Rusija su dokazale da se moze uspeti i opstati kao socijalna drzava, Belorusija malo vise ali ipak, to su zemlje gde se jos uvek covek meri po dusevnosti, covekoljubivosti za razliku od zapada gde se sve meri parama i kvadratnim metrima.
    I jos nesto, nemci uopste nisu bogat narod, bogati su kapitalisti dok vise od pola drzavljana Nemacke nema svoj stan, kucu, svoj krov nad glavom.
    Ova pandemija sad pokazuje i da vecina drzavljana bogatog zapada mnogo teze prezivljava finansijski od toboz siromasnog juga i istoka.

  4. Da u Srbiji je to veoma interesantno da neka zemlja nema reklamiranje cigareta. Sto posto isti sistem je i u Kanadi. Zabranjeno je reklamiranje cigareta, i u prodavnicama koje ih prodaju, ne smeju da se vide vec moraju da budu pokrivene ili u plakarima. Takodje je zabranjeno pusenje na svim javnim mestima.
    Nazalost kod nas je to daleko! Svaki put kada dodjem u posetu izbegavam odlaske u restorane i kafice jer je veom ne izdrzivo od dima.

Leave a Reply