Јесте ли се уплашили кад сте чули скандирање “убиј Србина” на Васкрс? – Ма, бојимо се, како се не би бојали, ал’ морамо ћутати.

Размишљам данима о овом одговору који је новинарки РТС-а дала старија жена, очито Српкиња, у Борову. Тема прилога, гле ироније, били су избори… тај празник демократије, како га често називају аналитичари и политичари.

Локални избори у Хрватској су у међувремену завршени. Резултат: мање – више исти као и раније, али није то разлог због којег ово пишем. Разлог је она бака из Борова и њене уплашене очи.

Питам се да ли је уопште имала храбрости да изађе на биралиште и заокружи неку од понуђених опција. Да ли је гласала за неког сународника Србина или је изабрала да подржи “сигурнију” понуду странака са хрватским предзнаком?

Шта год да је урадила, свеједно је…

И дан после избора, пробудила се вероватно с истим осећањем страха и неизвесности. Они који су раном зором, на православни Васкрс, уз усташку иконографију и узвике мржње, марширали њеним комшилуком, радиће то и даље. Брига њих за изборе!!! Будиће се ова жена, и ићи на спавање, с истом стрепњом јер… у Хрватској се, кад су она и њени сународници у питању, мало тога мења без обзира на то ко је на власти.

Вероватно ће ми многи замерити због овог што пишем. Посебно они који на рат током деведесетих гледају као на “прошлост коју би требало што пре заборавити”, а Покољ над Србима из Другог светског рата доживљавају као митску причу у чију веродостојност се све више сумња! Замериће ми, знам, и они који “мрвице са хрватског стола” виде као доказ да више нису непожељни у “лијепој њиховој”.

Kад ово кажем мислим првенствено на Србе који тако доживљавају понеку обновљену кућу, струју која је после 20-ак година коначно стигла до уморних стараца или две -три бандере са уличном расветом у срушеним и пустим селима. Захвални су као да им је неко поклонио оно што им уствари припада – пензије, куће, земљу, живот!!!

Да не буде забуне, разумем ја потпуно људе који су се вратили у завичај. На неки начин их доживљавам и као хероје јер могу само да замислим кроз каква су искушења прошли, каква су понижења доживели и колико их је уствари “коштала” жеља да се врате на разорено огњиште. Разумем их и знам да ће ми многи сада приговорити да је лако “судити из Београда”. Признајем, можда сам предалеко, можда је лако бити “Србин у сред Србије”, можда не разумем да су се “времена променила” али, колико год се трудила, не могу да схватим да је некима од нас памћење толико кратко!
.
Изгледа ми понекад да је то болест од које се никад нећемо излечити. То је бољка због које се нисмо “сећали” ко нам је у Другом светском рату побио бабе, деде, стричеве, читаве породице и ко се уствари крио иза фразе “окупатори и њихове слуге” која је стајала на сваком споменику недужним жртвама. Затварали смо очи и праштали, заборављали, веровали да је то прошлост која не може да се понови.
.
Али, поновила се!!! А понављамо се и ми!!! Заборављамо и Олују, Петровачку цесту, тужну колону обезнањених стараца и престрављене деце!
.
Опраштамо сузе и крв!
.
Зашто?! Вреде ли мрвице са њиховог стола баш толико? Зар вас не боле 1941, 1991, 1995?! Мислите ли заиста да се не могу поновити?
.
Па, земљаци моји… верујте и даље, праштајте, заборављајте!!! Ја не могу и не желим!!!
.
Аутор текста Ђурђица Драгаш

Leave a Reply