Већ је постао стереотип Ђиласови видео клипови са гомилом демантија које свакодневно шаље медијима! Осим демантија редовно тужи све оне који на било ком јавном месту спомену његово име у негативном контексту “лопова” или неким сличним термином којим се у Србији часте они за које мислимо да су нешто мазнули са богате државне трпезе…
У свему овоме постоје две веома битне ствари које српска јавност мора знати и чиме дајемо одговор на главно питање обичних грађана: “Па, ако је толики лопов, што га не хапсите”? И морам да признам, да су у потпуности у праву…
Али, прво да разјаснимо и народу објаснимо, због чега у последњих годину – две Ђилас тужака новинаре? Прво, годинама после губитка власти Ђилас се није уопште обазирао на спорадичне коментаре о начину његовог газдовања Београдом, вођења Народне канцеларије, пословања “његових фирми” у пословима маркетинга са најгледанијим телевизијама… Није га то превише занимало, све док није решио да се врати у политику, наравно, као жестока опозиција актуелном режиму у Србији и лично Александру Вучицу?!? Чекао је такође да прође и онолико година колико је потребно да многи случајеви из “његовог пословања” по Београду и Србији – правно речено оду у застарелост, да многе списе и пријаве прекрије дебео талог заборава док су чамиле закључане у некој фијоци судије или тужиоца?! Потпуно је било свеједно…
А, кад је критично време за преиспитивање пословања око појаве ријалитија “Великог брата” на имању Пионирског града у Кошутњаку прошло, кад више нико и не спомиње бизнис Градске чистоће у “фиктивној куповини” Инексове зграде у Краљице Марије 1, уградњи подземних контејнера, “сахрањивања ГСП” куповином трамваја по папреним ценама, пољских аутобуса, неповољног уговора за Бус-Плус, зеленашких кредита за голи живот овог превозника, реконтрукције Булевара и на крају градње Моста Ада – онда је “препоштени” Драган Ђилас дигао главу из песка, усправио се као на штулама и почео је да новинарима и медијима дели лекције из поштења и Закона о кривичном поступку… Маше тако месецима “риђобради београдски натуриста” судским пресудама у којима му је суд потврдио да није лопов, а што су медији и појединци јавно тврдили…
Јадан ли је тај политичар, бизнисмен и тајкун коме суд мора да црта границу поштења, да даје печатирану диплому да није лопов?!
Драги српски народе, није у овој пародији о српском поштењу и правосуђу проблем Драган Ђилас, него они који свој ранији нерад и корупцију – данас покривају својим судским одлукама да ОН није лопов? А, сви ми знамо да је истина на другој страни ове приче, али која није судски доказана и печатирана… Зато треба и разумети и судије, које морају осудити оне који данас с поносом јавно говоре да је Ђилас лопов! А, знају да је истина на другој страни реке, да је заиста постала “непроверена гласина”…
Кад држава није успела да одвоји истину од пародије на истину, да лопове пошаље тамо где им је и место, неистина побеђује и истину шаље у корпу за отпатке да се из ње више никада не врати! Неистина добија снагу истине, тиме израста у култ и меру свакодневног владања оних који са пуним џеповима наших пара – иду даље! Дрско и безобразно! Неистина тако постаје ново стечено право које потом креира судбину милиона других…
Ех, шта би данас Хегел рекао на чињенице које су апсолутно нетачне, а желе да постану мера свих вредности и односа у Србији? Срећом, народ је прочитао те зле намере незаконитих богаташа – па ради оно што једино може: Не гласа за њих на изборима!