Велики људи препознају се по великим делима која остављају иза себе, а таквим људима наследна поколења тешко да могу да пронађу прави начин да се одуже. Свако именовање улице, школе или јавне установе, подизање споменика или стављање лика на новчаницу само су неки од покушаја да се велики отргну од заборава и то на начин којим ћемо се, хтели ми то или не, свакодневно сећати оних великих људи без којих би и Срби и Србија били мали народ и мала земља, у историји света.

Описујући карактер нашег књаза Милоша Обреновића, аустријски посланик у Цариграду Прокеш, како нас подсећа Слободан Јовановић, дао је његову тачну оцену: „То је чудо природе, коме је остао онај природни инстинкт, који обично учени људи губе.“ Управо ове речи објашњавају суштину бића нашег великог књаза. Био је то човек из дубине душе српског народа, оштрог ума, ванредне храбрости, којој је граница била разум, а коме је животна мисија била слобода. Када се у обзир узму околности владавине, међународне прилике и степен развијености српског друштва почетком његовог доба, тешко је рећи да је Србија у новом веку имала способнијег владара од Милоша Великог.

Син баба Вишње и Теодора, рођен у Горњој Добрињи код Пожеге, рано остао без оца, био је принуђен да се од ране младости бори за своје место под капом небеском. Почео је чувајући као слуга стоку на златиборским пашњацима у Доброселици, био је један од најхрабријих војвода у Првом српском устанку и у боју за ослобођење Ужица задобио прострелну рану кроз груди која га је дванаест недеља лишила свести. Као војвода Ужичке нахије до последњег тренутка пружао је отпор турској навали на Засавицу, а када је устанак сломљен, један је од ретких народних вођа који није напустио Србију. Тај моменат и речи „много је народа са мном изгинуло, па је ред да и ја погинем за народ, ако треба“ одредница су смисла његове политике да без народа ништа нема смисла, а да свака политика која народ штити и удише му живот, јесте она права, суштинска.

Када су у најмрачнијим месецима након слома Првог српског устанка, Турци спроводили крваву одмазду над недужним људима, Милош је 23. априла 1815. године, у Такову, подигао народ на устанак, а затим Бој на Палежу, који касније по њему носи име Обреновац, па Љубић код Чачка, нове победе нашег оружја, а потом мир и споразум са Марашлијом, прва српска Милошева дипломатска победа. После те, прве, уследиле су и наредне српске дипломатске победе. „Народе српски, од данашњег дана почињу се жеље наше остваривати“, изговорио је Милош на Ташмајдану, на Светог Андреју Првозваног 1830.године, проглашавајући Први хатишериф којим је Србија добила статус аутономне кнежевине у великом Отоманском царству, а Милош берат којим му је потврђено звање наследног кнеза. Три године након Првог уследио је и Други хатишериф којим је Србији враћено шест нахија које су јој одузете 1813. године.

Хатишерифи су Србији омогућили слободу трговине, подизање школа, цркава и манастира, организовање сопствених судова и органа управе, а Милош је Србију учинио великом и тиме што је друга у Европи (након Француске) укинула феудализам. Током првог периода његове владавине Србија је добила свој први устав, Сретењски устав из 1835.године и сећајући се и овог великог догађаја сваке године га славимо као Дан државности наше отаџбине. У то време, ни Аустрија ни Русија, ни Турска ни Немачка (Пруска) нису имале своје уставе, а баш у нашем уставу, у његовом 118. члану стајало је да је ропство забрањено и да сваки роб, без обзира на то да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје слободан човек, гарантована је неприкосновеност имовине и право вероисповести.

Иако је био неписмен, током његове прве владавине основане су 82 школе, две полугимназије, једна гимназија и Лицеј, као клица потоње Велике школе и универзитета, а раме уз раме са краљем Милутином највећи је ктиторзадужбинар међу Србима.

Милош је утемељио савремени Београд и од касабе на ободима Отоманског царства почео да ствара европску варош. У његово време град је почео да се развија на својој савској обали, а насељавањем трговаца и занатлија створио је Савамалу и око Саборне цркве и Варош капије језгро будуће престонице. И тако бисмо могли да наводимо до унедоглед оно за шта је Милош заслужан и због чега је са пуним правом од народа назван Велики, као и све оно што је изникло из његових дела и захваљујући чему га сматрамо родоначелником савремене српске државности, оне која је на основама старе средњовековне, захваљујући његовој мудрости и умешности засијала у новом веку.

И када данас погледамо карту наше Србије и на њој видимо и Београд и Обреновац, и Рудник и Таково, и Љубић код Чачка и Горњу Добрињу код Пожеге и златиборске пропланке на којима је чувао стада, чини се да нема боље ни лепше идеје него да нови ауто-пут који ће повезивати сва ова дивна места и пределе наше једине Србије назовемо по овом великом човеку који је ове градове и ова села учинио великим у српској историји, који је утемељио и изродио савремену српску државност, Ауто-пут Милоша Великог. Нека нам је са срећом!

Александар Вучић, председник Србије

loading...

Оставите одговор