Дана 30. септембра 1998. године из заседе су убијена петорица српских војника: Владимир Радојичић, Мирослав Јоцић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић док су тешко рањени капетан Горан Лозница и Горан Симић, од стране припадника теорирстичке ОВК.

Припадници ОВК са територије Албаније упали на територију СРЈ и починили тежак злочин.

На припаднике наше Војске у близини карауле „Кошаре“ пуцали су из заседе на возило „пинцгауер“ и тада су погинули Владимир Радојичић, Миладин Гобељић и Илија Павловић, сви војници ВЈ на служењу војног рока, као и војници по уговору Мирослав Јоцић и Милош Павловић, док су тешко рањени капетан Горан Лозница и Горан Симић.

Мајка Владимира Радојичића, Лозанка, на дан годишњице на Фејсбуку је објавила њихове фотографије уз потресан статус који преносимо у целости:

„Кажу, „Време лечи сваку рану“.

Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније јер уместо мелема чемером се заливају.

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

  1. септембара 2019. почела је двадесетдруга година од када је на патролу ВЈ, у рејону карауле Кошаре, отворена минобацачка и митраљеска ватра од стране албанских терориста. Убијено је пет војника само зато што су Срби. Угасило се пет незаснованих породица Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу, на Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.

Мирослав, млађи водник, требао је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.

Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је предходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.

КОШАРЕ 30.09.1998. годинеКажу,„Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови…

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.

Владимир, по имену је требало да влада у миру а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.

Док су се приближавали државној граници, нису ни слутели да, од раног јутра, у заседи чека јединица твз ОВК коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену.

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

Миладин, Илија и Владимир погинули су у роду Извиђач-диверзант са 19. година живота и 99 дана војног живота… Њихове године живота и дани проведени у војном животу говоре и о томе колико је ондашњој државној и војној врховној команди било до одбране земље… На такве положаје су упућивани после обуке, скраћене, са 5 месеци и 22 дана одлуком ондашњег начелнике генералштаба генерала Преишиће од маја 1998. године на 2 месеца и 23 дана.

Убијено је пет војника, пет момака. Све што су оставили за собом је туга и гробови које родитељи ките уместо сватова. Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости. Имали су једва по деветнаест година, тек изашли из школских клупа.

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

30-ти септембар је њихова годишњица. Само једна од многих убијених. Али о томе се у Србији не прича. За свима њима остала је само дубока тишина.

Данас су на сцени они, који Косово бране причом. На њиховим реверима дуго је писало „Косово је срце Србије“. Оне, који су срца оставили на Косову нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косово, у Метохију.

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

Не може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том прећути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века. Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у време Лазе Лазаревића и његове приповетке “Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе „ наше синове. Да, они који за собом нису оставили потомке, кроз тих прича „наџиве“ нас, њихове родитеље.

Gepostet von Лозанка Радоичић am Sonntag, 29. September 2019

Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?“

Подсетимо, Виши суд у Нишу осудио је 2016. године на по петнаест година затвора осам припадника ОВК који су 30. септембра 1998. године у граничном појасу између тадашње СРЈ и Албаније извршили два терористичка напада и убили шесторицу војника и исто толико ранили…

Како је утврђено током судског поступка Шећер Маљоку, Гаши Џафер, Гаџафери Демуш, Маљоку Дем, Агрон Исуфи, Чуни Антону, Рабит Алија и Рустем Бериша и још тридесетак неидентификованих особа припадници јединице „Кобра“ којом је руководио сада покојни Агим Рамадани су неутврђеног дана ушли из Албаније на Косово где су поставили две противтенковске мине на пољски пут између караула „Маја Чобан“ и „Морина“.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here