Назвао ме један велики пријатељ уз само једну кратку реченицу: „Умро нам је доктор Лаза“. Читав дан ми је та реченица одзвањала у ушима и не могу ни схватити ни прихватити. Мој пријатељ, брат, људина, доктор и опет наш Лазо.

Овим речима од доктора Миодрага Лазића, хирурга напаћеног српског народа, како се сам потписао у последњој поруци пре него што га је у уторак ујутро у нишкој болници покосио вирус корона, опростио се некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши председник ФБиХ и председавајући Представничког дома Парламента БиХ и ратни командант Хрватског већа одбране Нико Лозанчић.

  • Умро је један велики човек и још већи хуманиста. Отишао је у време које као да је сам бирао. Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао. У тешким временима био си доктор и човек. У тешким временима напустио си овај покварени свет. Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља – написао је Лозанчић на свом Фејсбук профилу.

Овај бивши командант ХВО-а причао је о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у време највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници „Жица“ у тадашњем Српском Сарајеву.

  • Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Kакњу и довезен у болницу „Жица“ у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници, то је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човека – каже Лозанчић.

Он се присећа једне невероватне ситуације која се догодила свега неколико дана после операције коју је преживео само захваљујући доктору Лази.

Danas je 14. travanj/april 2020.godine.Jutros me nazvao jedan veliki prijatelj, uz samo jednu kratku rečenicu; „Umro…

Gepostet von Niko Lozančić am Dienstag, 14. April 2020
  • Неких седам дана после операције лежао сам у болници. Размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: „Шта је, шта си се замислио?“ Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира на то што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сести у кафану и попити виски и колу – присећа се Лозанчић.

Доктор Лаза се само окренуо и отишао.

  • После неколико минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша „Џек Данијелса“, две чаше и две флаше коле, а преко руке је имао белу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао: „Иде ли виски са лековима“ и поглед сам скренуо према две боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмејао и рекао: „Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смеш попити један, неће ти шкодити“. Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: „Сакриј овде негде, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим“. Остао сам месец дана у болници и за то време смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему – каже Лозанчић и додаје на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.

После месец дана у „Жици“ Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је после рата неколико пута био код њега у Kакњу.

  • Последњи пут смо се видели пре неколико година, али смо се редовно чули телефоном, а последњи пут око православног Божића – каже Лозанчић и додаје да ништа од овога што се објављује о његовој људској величини није преувеличано, јер нема довољно речи којима се може описати каква људина је био доктор Лаза.
Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here