Назвао ме један велики пријатељ уз само једну кратку реченицу: „Умро нам је доктор Лаза“. Читав дан ми је та реченица одзвањала у ушима и не могу ни схватити ни прихватити. Мој пријатељ, брат, људина, доктор и опет наш Лазо.

Овим речима од доктора Миодрага Лазића, хирурга напаћеног српског народа, како се сам потписао у последњој поруци пре него што га је у уторак ујутро у нишкој болници покосио вирус корона, опростио се некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши председник ФБиХ и председавајући Представничког дома Парламента БиХ и ратни командант Хрватског већа одбране Нико Лозанчић.

  • Умро је један велики човек и још већи хуманиста. Отишао је у време које као да је сам бирао. Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао. У тешким временима био си доктор и човек. У тешким временима напустио си овај покварени свет. Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља – написао је Лозанчић на свом Фејсбук профилу.

Овај бивши командант ХВО-а причао је о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у време највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници „Жица“ у тадашњем Српском Сарајеву.

  • Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Kакњу и довезен у болницу „Жица“ у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници, то је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човека – каже Лозанчић.

Он се присећа једне невероватне ситуације која се догодила свега неколико дана после операције коју је преживео само захваљујући доктору Лази.

Danas je 14. travanj/april 2020.godine.Jutros me nazvao jedan veliki prijatelj, uz samo jednu kratku rečenicu; „Umro…

Gepostet von Niko Lozančić am Dienstag, 14. April 2020
  • Неких седам дана после операције лежао сам у болници. Размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: „Шта је, шта си се замислио?“ Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира на то што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сести у кафану и попити виски и колу – присећа се Лозанчић.

Доктор Лаза се само окренуо и отишао.

  • После неколико минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша „Џек Данијелса“, две чаше и две флаше коле, а преко руке је имао белу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао: „Иде ли виски са лековима“ и поглед сам скренуо према две боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмејао и рекао: „Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смеш попити један, неће ти шкодити“. Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: „Сакриј овде негде, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим“. Остао сам месец дана у болници и за то време смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему – каже Лозанчић и додаје на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.

После месец дана у „Жици“ Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је после рата неколико пута био код њега у Kакњу.

  • Последњи пут смо се видели пре неколико година, али смо се редовно чули телефоном, а последњи пут око православног Божића – каже Лозанчић и додаје да ништа од овога што се објављује о његовој људској величини није преувеличано, јер нема довољно речи којима се може описати каква људина је био доктор Лаза.
Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here