Када су 9. јуна 1999. године стављени потписи на Кумановски споразум, поред прекида НАТО агресије на тадашњу СР Југославију, једна од кључних одредби подразумевала је повлачење ВЈ и полиције Републике Србије са простора Косова и Метохије, за шта су српски војници и полицајци имали рок од 11 дана.

Планом о повлачењу било је предвиђено да Приштина најкасније 15. јуна у поноћ остане без иједног југословенског војника и полицајца. Међутим, према наводима ратних извештача који су тог дана били у Приштини, и после предвиђеног рока, неколико оклопних возила и џипова и даље је остало паркирано испред зграде Команде приштинског корпуса.

  • Отишли су дванаест часова касније од предвиђеног рока, чекајући да заглављеним косовским путевима прво прође једна војно-полицијска колона из Косовске Митровице. За историју нека остане записано да је на сваком од ових возила стајала заденута по једна југословенска застава – пренели су тада медији.

Колона тенкова и војних возила Војске Југославије кренула је у повлачење са Косова 13 дана пре Видовдана, а њихов одлазак надгледали су представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне. Пратила их је колона цивилних возила Срба који су, многи заувек, одлазили са својих огњишта.

ПОВЛАЧЕЊЕ ПРИПАДНИКА ВЈ И МУП-А И УЛАЗАК МЕЂУНАРОДНИХ ТРУПА

Потисивањем Војно-техничког споразума у Куманову створени су услови за повлачење ВЈ и МУП Србије са Косова и Метохије, а у исто време почео је улазак снага КФОР-а. Први је стигао руски конвој из састава мировних снага УН, који је ушао 12. јуна у центар Приштине, а потом наставио према Косову Пољу и аеродрому Слатина.

Куманово, Кумановски споразум, војска, НАТОПотисивањем Војно-техничког споразума у Куманову створени су услови за повлачење ВЈ.

На територију СРЈ је из Босне и Херцеговине преко Павловића ћуприје у Бадовинцима ушла руска јединица са пет џипова, једним возилом за везе, 16 оклопних транспортера и 23 камиона 11. јуна. Колона је прошла кроз Београд и преко наплатне рампе код Бубањ потока наставила према Нишу и касније ка Косову и Метохији.

Генерал Весли Кларк је наредио британском Генералу Џексону, команданту КФОР-а, да пресретне Русе и онемогући њихово заузимање аеродрома, што је довело до затезања ситуације и инцидента на аеродрому Слатина.

Истог јутра, нешто после пет часова, са територије Македоније на Косово и Метохију су први ушли британски војници. Границу су код места Блаце, са шест транспортних хеликоптера, прешли британски падобранци и припадници специјалне јединице Гурке, а непосредно затим на територију јужне српске покрајине ушле су колоне британских и француских војних возила.

Први контингент од око 800 немачких војника у саставу КФОР-а ушао је око поднева истог дана на са македонске територије код Блаца, заједно са британским трупама, док су припадници италијанских снага ушли у ноћи између 14. и 15. јуна у Пећ, а немачки контигент КФОР-а у Ораховац.

Транспарент који је постављен својевремено као знак добродошлице ВЈ на надвожњаку на Мердарама „Нема нам другог пута, од пута на Косово“, Албанци су спалили пошто је последњи српски војник прешао на тероторију централне Србије.

У саставу Кфора на Косово и Метохију размештено је 37.200 војника из 36 држава, а у протеклом периоду тај број је знатно смањен.

Повлачење српске војске са Косова је трајало 11 дана. Почело је недалеко од Подујева, када је командант Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић стао је на чело непрегледне колоне с војним возилима и тешким наоружењем и пред неколико домаћих и страних новинара издао наређење за повлачење ВЈ са Косова.

Рекао је да је његова војска у потпуности извршила задатак.

  • Затим је погледао на сат и рекао „Време је да се крене“ – пренели су тада медији.

ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО УЛАСКУ МЕЂУНАРОДНИХ ТРУПА НА КИМ

Подсетимо, НАТО напади на СРЈ почели су 24. марта 1999. године око 20 сати на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане.

До напада је дошло после низа неуспешних преговора о решавању кризе на Косову и Метохији, одржаних у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. У нападима који су трајали 11 недеља погинуло је између 1.200 и 2.500 особа, а причињена материјална штета, у зависности од процена, кретала се око сто милијарди долара. У бомбардовању, које је трајало 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.

КУМАНОВСКИ СПОРАЗУМ ПОТПИСАН У ВОЈНОМ ШАТОРУ

Тог 9. јуна 1999. године, после пет дана преговора, потписан је „историјски документ“ који је означио прекиг НАТО агресије на тадашњу СР Југославију, која је трајала 78 дана. Потписници Кумановског споразума били су, у име међународних снага НАТО и КФОР британски генерал Мајкл Џексон, а испред СР Југославије полицијски генерал Обрад Стевановић и генерал-пуковник Војске Југославије Светозар Марјановић.

Резултате преговора саопштио је Британац у 23:45 часова изласком испред војног шатора, где је поручио да се „Споразумом стварају услови за прекид бомбардовања, распоређивање мировних снага на КиМ и поступно повлачење југословенске војске“.

Целокупан текст Споразума данас је могуће прочитати на сајту Владе Србије. Неке од одредби биле су обавезујуће за обе стране, чин потписивања био је увод у успостављане власти УН на територији АП КиМ на основу резолуције 1244 која је донета наредног дана на седници Савета безбедности, што је био увод у погром 300.000 Срба и других неалбанаца са простора КиМ.


А.М.

Advertisements

loading...

Оставите одговор