Често се чује да је истина прва жртва рата. То, међутим, није истина, или бар није у потпуности тачно: истина умире далеко пре рата, иначе га не би било могуће распирити. Да би НАТО – по први пут у својој историји – могао да бомбардује, требало је створити предуслове.

У једној земљи пре нашег времена

Поприште ове страхоте била је држава које више нема: Југославија. Деведесетих година прошлог века пунила је насловне стране новина попут Сирије данас. Зашто је та област била тако важна за САД и НАТО?

После Првог светског рата на рушевинама Аустроугарске настала је Краљевина Југославија. У Другом ју је окупирала и распарчала нацистичка Немачка – Хрватска је постала сателитска држава Трећег рајха, велики делови Косова потпали су под италијанску управу, а од муслиманских добровољаца формиране су трупе есесоваца. По његовом завршетку основана је по други пут, од стране партизана, који су се показали успешним у борби против нациста. (…)

По Титовој смрти 1980. у областима с албанским становништвом почели су оружани устанци, а земљу је потресала тешка привредна криза. Велесиле са Истока и Запада испрва су се залагале за очување заједничке државе, упозоравајући сецесионистички расположене републике, Хрватску и Словенију, да ништа не предузимају у том смеру. У почетку ни САД нису имале интереса да се у Југославији отвори ратно поприште. „We have no dog in this fight“ („Не навијамо ни за кога“), био је коментар америчког министра спољних послова Џејмса Бејкера на стварање милиција које су 1991. водиле ка сецесији поменутих република. Али нови председник Бил Клинтон, изабран исте године, имао је друге намере: Југославија је морала бити разорена, јер је као независна држава изван НАТО и ЕУ могла постати узор другима. Улог је било целокупно ширење западног савеза на Исток.

Кланица у Босни

Међунационални сукоби ескалирали су 1992. у републици Босни и Херцеговини, где су непомирљиво супротстављени били муслимани (око 40 одсто становништва), Хрвати (око 20 одсто) и Срби (око 30 одсто). Док су Срби били за останак у Југославији, муслимани и Хрвати су на референдуму изгласали отцепљење – противно Уставу, који није дозвољавао прегласавање било ког народа. Као одговор на то, Срби су прогласили своју Републику Српску. Територија је подељена оружаним насиљем: Срби су у почетку држали већи део територије, укључујући градове са муслиманском већином. Најжешће борбе вођене су око главног града Сарајева. И Сребренице на истоку. Некадашњи град сребра од 1993. био је проглашен за тзв. заштићену зону под надзором УН. Срби су, међутим, 1995. под вођством команданта Ратка Младића освојили ту енклаву.

У данима после 11. јула 1995. десио се „најгори ратни злочин у Европи од Другог светског рата“, како је Шпигел назвао догађаје у Сребреници. Срби из Босне наводно су заробили и побили 7.000 мушкараца муслимана – то је најмања цифра којом се до данас барата у западним медијима.

7.000 убијених? Међународни црвени крст регистровао је до лета 2001. укупно 7.475 несталих из Сребренице. Колико је од тог броја несталих мртвих није речено. Један важан сведок је изјавио: „Сазнао сам преко неких људи блиских хрватској тајној служби (…) да је неких 5.600 људи из Сребренице још увек живо и да их држе на различитим локацијама.“ Ово сведочење потиче од Ибрана Мустафића, председника муслиманске странке СДА, до лета 1995. владајуће у Сребреници (у разговору за муслимански недељник Слободна Босна од 14. јула 1996). По освајању града, Срби су га заробили и касније пустили, иако је био на високом положају.

Трибунал УН у Хагу, који је координисао ископавања у и око Сребренице, августа 2001. је саопштио да је број нађених лешева „најмање 2.028“. Према њиховим наводима, ископани су из 21 масовне гробнице, при чему још 18 њих није истражено. Притом, не значи да је свака масовна гробница настала услед масовних егзекуција – и погинули у борби често се брзо сахрањују у на брзину ископаним ракама ради спречавања заразе. Спорно је, дакле, колико је жртава побијено као ненаоружани затвореници, а колико је погинуло у борби. Трибунал за ратне злочине у Хагу утврдио је у поступку против генерала војске Срба из Босне, Радислава Крстића, следеће: „Трибунал не може искључити могућност да су одређени постотак пронађених лешева мушкарци погинули у борби.“ Главни хашки истражитељ Жан-Рене Руе претпоставља да је свих 2.628 мртвих припадника 28. муслиманске дивизије „погинуло у борбама“ између Сребренице и Тузле (у разговору у књизи Јулије Богојеве и Каролине Фечер Процес Сребреница (Julija Bogoeva / Caroline Fetscher, Srebrenica – Ein Prozess).

Чак и кад се од 7.000 наводно „побијених“ одбију погинули у борбама и нестали који су још у животу, неспорно је да се у Сребреници десио страшан масакр над ненаоружаним људима. Према проценама, извршена је егзекуција над 1.500 муслимана која није имала везе са оружаним сукобима. Њихово убијање био је ратни злочин за који српски починиоци морају бити позвани на одговорност. Али колико год да је ужаснутост овом грозотом широм света била оправдана, толико је пропагандистички био покушај НАТО да је представи као јединствену и типично српску.

Масакр у реду за хлеб

Сарајево, 27. маја 1992. Приликом бомбардовања људи који су чекали у реду пред пекаром граната је убила 18 цивила. Америчка влада, Европска унија, исламске државе и Савет безбедности УН одмах су за одговорне прогласили Србе и 30. маја увели драконске санкције против СРЈ (Резолуција УН 757).

Недуго потом западне владе и медије шокирао је чланак у лондонском Индипенденту од 22. августа 1992, с насловом „Муслимани убијали своје људе“ и поднасловом „Масакр у реду за хлеб у Босни био је пропагандни трик, кажу УН“. Чињенице наведене у тексту биле су поверљиве информације добијене од представника Плавих шлемова и УН. Према њиховим изјавама, за експлозије су одговорни муслимани, а не Срби. Уз то, неке изјаве канадског генерала Луиса Мекензија, тадашњег команданта трупа УН у Босни, представљају индиректан доказ да су за напад од 27. маја 1992. одговорни муслимани (видети његову књигу Миротворац: Пут у Сарајево).

Дупли аршини

Ради поређења: неколико недеља после Сребренице, хрватска војска освојила је Српску Крајину. Протерано је 200.000 људи – више него икад пре од краја Другог светског рата. Према истраживањима организације за људска права Веритас из Београда, током офанзиве нестало је или убијено око 2.000 цивила, а хрватски Хелсиншки комитет за људска права именом и презименом је идентификовао 410 жртава.

Бинарна структура западне пропаганде – добри Хрвати и муслимани, зли Срби – била је хладно прорачуната: једино представљањем међусобног клања као агресије само једне стране могло се оправдати стајање на страну наводних жртава. Августа 1995. НАТО је почео с бомбардовањем истурених српских положаја на ратишту, и натерао их на повлачење стотинама километара. Према споразуму из Дејтона из исте године, Срби су се морали одрећи своје државе и припајања остатку Југославије. Уместо тога, њихов држава је као тзв. ентитет подређена републици Босни и Херцеговини у којој преовлађују муслимани. Све водеће личности Срба из Босне, међу њима и председник Радован Караџић и генерал Младић, завршили су у затвору Хашког трибунала за ратне злочине – што није био случај са главним политичарима муслимана из Босне.

Завршни чин око Косова

У време Дејтона, југословенски председник Слободан Милошевић још је сарађивао са Западом и вршио притисак на своје сународнике у Босни да прихвате диктат звани мир. Али то му није много помогло кад су се муслимани у српској покрајини Косово поново дигли на устанак. НАТО се одмах ставио на страну наводно потлачених, оптужујући Милошевића за геноцид.

До завршног обрачуна између београдских трупа и добровољаца тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК) дошло је 15. јануара 1999: водећи западни медији јављали су о гомили лешева жртава које су Срби наводно побили из непосредне близине, наводно осакаћених, наводно првенствено цивила, жена и деце. Оно што се тог дана десило у косовском сеоцету Рачак – односно што је одатле покренуто – „променило је западну политику на Балкану, како то појединачни догађаји ретко кад чине“, писао је Вашингтон пост. Рачак је био „прекретница“ и за немачког министра спољних послова Јошку Фишера, а за његову колегиницу из САД, Медлин Олбрајт, „галванизујући догађај“. Рачак је НАТО послужио као оправдање за ултиматум југословенској влади, који је напослетку 24. марта 1999. довео до првог званичног рата који је НАТО водио.

Колико је Рачак био неопходан за легитимизовање рата показује и околност да је то био једини злочин пре натовског бомбардовања који је Међународни трибунал за ратне злочине навео у оптужници против југословенског председника Милошевића и других чланова југословенског руководства. Из тога се мора извући закључак да Хаг није имао никаквих доказа за друге тешке повреде људских права за које је пре почетка рата била одговорна југословенска влада. И Вилијам Вокер, тадашњи шеф мисије ОЕБС-а на Косову, каже да је Рачак био непосредни повод за рат. „Епизода у Рачку је наравно била одлучујућа за бомбардовање.“ У свом специјалном извештају после догађаја, нашао је доказе за „произвољна хапшења, убиства и сакаћења ненаоружаних цивила“ и утврдио колико је жртава „убијено из непосредне близине“.

Посматрачима су противречности у западним извештајима о масакру убрзо упале у очи. Нарочиту раздраженост изазвало је оно што су екипа француске AP-TV и дописници Монда и Фигароа видели на лицу места у Рачку 15. јануара. Српска полиција позвала је људе с телевизије да снимају опкољавање и освајање упоришта УЧК тог дана. Ни телевизијска екипа, која је из близине снимала оружане окршаје, ни новинари и верификатори ОЕБС-а, који су борбе посматрали с једног брежуљка, нису видели ништа од оног што су сељани сутрадан тврдили пред шефом ОЕБС-а Вокером: да је српска полиција око поднева раздвојила жене од мушкараца и потом одвела мушкарце на оближњи брежуљак и пострељала. Кад су новинари и људи из ОЕБС-а поподне ушли у Рачак ради инспекције, нашли су једног мртвог и два рањена цивила. Српска полиција је истог поподнева саопштила да је убила 15 бораца УЧК.

Почетком 2001. су и медији, који су две године у потпуности подржавали лажи НАТО, били принуђени да преиспитају своје тврдње. У једном чланку у Шпиглу стоји: „Ни две године после ваздушног рата НАТО, изгледа да кључно питање Рачка још није решено. Јесу ли тамо Срби починили масакр? Или је косовска герилска армија УЧК инсценирала или бар инструментализовала крвопролиће (…)?“ Иако аутори избегавају јасан одговор на своје питање, чланак више нагиње на ово друго. Између осталог, о месту где је нађен највећи део лешева стоји: „Лешеви су тек накнадно положени у оближње јарке.“ И: „Истраживачи УН незванично признају да су отприлике половину жртава чинили помагачи или симпатизери тзв. ослободилачке армије УЧК.“

Штерн је писао: „Немачка влада је по питању рата на Косову слагала своје грађане.“ А о догађајима у Рачку и још једном селу, Рогову, следеће: „Али ни један ни други масакр, како је открило више истраживања, нису се догодили онако како су медији преносили. Нису се могли утврдити знаци масовног убијања.“

Шарпингови концентрациони логори

„Приштина, главни град Косова, била је позорница перфидне пропагандне приче у чијем је средишту био фудбалски стадион. Око њега се и данас виде рушевине, а бетон на трибинама се распада. Али травнати терен се одржава и на њему се одржавају тренинзи. Али тада, пре две године (за време рата на Косову), Срби су овде наводно направили концентрациони логор за Албанце, у свему по узору на нацисте. То је априла 1999. изјавио Рудолф Шарпинг (…) Али ако је неко нешто знао, то је Шабан Кељменди, политичар с Косова. Његова кућа налази се непосредно поред стадиона и током рата ни један једини дан није одлазио из Приштине. Говори Шабан Кељменди, сведок: ,Као што и сами видите, стадион се одавде директно види. Све се види. Ту онда није било ни једног јединог заробљеника ни таоца. Стадион је увек служио само за слетање хеликоптера.ʻ“

(Из документарног филма немачке државне телевизије ARD „Почело је с лажју“ („Es begann mit einer Lüge“) емитованог 8. фебруара 2001)

Победник носи све

Имајући у виду да се с временом јављало све више противречности, није ни чудо да је Хашком трибуналу Рачак на крају постао сувише врућ кромпир. Почетком јула 2006., судије су препоручиле тужитељу да одбаци Рачак као тачку оптужнице. Оптужени Милошевић у то време већ је био мртав, па се ревизија односила само на друге оптужене. Рачак, међутим, није одбацио и Јошка Фишер. У својим мемоарима објављеним 2007. у потпуности је бранио приписивање кривице Србима, отписујући све друго као „теорију завере“.

Рат који је НАТО водио бомбардовањем од 24. марта до 10. јуна 1999. узроковао је око 3.000 људских жртава. Иако је покрајина Косово потом потпала под управу УН, наставио се општи прогон српске мањине. Америчка војска је на Косову подигла своју базу Бондстил, једну од највећих на свету. Косово је 2008. прогласило независност, коју поред Србије и Русије до данас не признаје ни пет чланица ЕУ (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка). Европска комисија је и поред тога уврстила државу „Косова“, како гласи албанско име, међу кандидате за чланство, заједно са Босном и Херцеговином.

Јирген Елзесер (Jürgen Elsässer, 1957), немачки новинар, публициста и политички активиста. Од 2010. главни и одговорни уредник месечника Компакт (Compact)

(Стање ствари)

--

Leave a Reply