Уједињење Србије и Црне Горе 1918. није прошло глатко. Прогнани краљ Никола Петровић је одмах устао против ове одлуке, а и у самој Црној Гори је било оних који су сматрали уједињење нелегитимним. Те људе називамо зеленашима. Међутим, то не значи да су ти исти зеленаши били некакви црногорски националисти и да су се борили против великосрпске агресије на Црну Гору (отприлике можете погодити ко протура овакве интерпретације). Анализирајмо шта су водеђи зеленаши говорили о Црној Гори. Прво Крсто Поповић, један од главних предводника Божићне побуне. Поповић је у „Гласу Црногорца“ 10.12.1919. писао да је : „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове. Црногорци се као лавови бораху са до јуче силном Отоманском царевином, под чија копита мртвијем сном спаваху сви ОСТАЛИ Срби и Југословени. И када сви Срби свој умирући поглед у горди Ловћен упираху, да их од туда огрије сунце слободе – нада их није преварила.“ Може се примијетити да противници уједињења скоро увијек користе синтагму „званична Србија“, као да желе одвојити српски народ и саму Србију од владе коју сматрају окупаторском. Такође се умјесто ријечи „Србин“ често употребљава „Србијанац“. Затим имамо Јована Пламенца који такође у „Гласу Црногорца“ од 8.2.1920. говори да је београдској влади стало „до тога да, за рачун Карађорђевића, завојује ону СРПСКУ Црну Гору, која је вјековним војничким прегнућем Српство родила.“

На слици: црногорски официри у Италији 1920.
На слици: црногорски официри у Италији 1920.

Још један истакнути зеленаш, Новица Радовић у свом дјелу „Црна Гора на Савезничкој голготи“ пише: „У својој петстогодишњој борби за вијеру, част и слободу СРПСКОГ племена више пута су Црногорци понијели мученички крст на голготу (…) Долази свјетски, велики, најкрвавији рат у историји свијета да Црногорци доживе највећу славу: спасу Србију, али и највеће мучеништво: својом слободом, слободом своје отаџбине и њеном независношћу плате слободу цијелог српства.“ Чак је и Никола Петановић, који је час био црногорски националист, а час Србин морао признати: „Неко може упитати зар нијесу Црногорци Срби? Да, Црногорци ЈЕСУ ПОРИЈЕКЛОМ СРБИ, али нису Србијанци.“ Имамо ту и пасош Крсте Поповића из 1929. гдје му се под националност наводи „Србин“. Чак је и Секула Дрљевић писао српску родољубиву поезију гдје је истицао српство Црне Горе. Ваљало би напоменути да зеленаши нису били против уједињења, већ против безусловног уједињења. Већина припадника Црногорске федералистичке странке су се залагали управо за федерално уређење Југославије. Углавном, као закључак можемо рећи да иако је међу зеленашима било оних који су сматрали црногорски народ засебним, зеленаши су већином признавали и поносили се српством Црне Горе. Није то био никакав анти-великосрпски покрет или црногорски националистички покрет, они су се једноставно противили безусловном уједињењу.

loading...