Верхојанск је град у руској Јакутији са нешто више од хиљаду становника. Овде се температура зими спусти и до минус 60 степени, због чега фрижидер није потребан, а вода за пиће се добија топљењем леда.

Крзно од ирваса и кинески комбинезони – омиљена одећа

Прошле године Верхојанск је имао топлу јесен и почетак зиме.

„Годину дана раније, температура је била минус 50 почетком децембра“, сећа се становница Верхојанска Галина Дабанова.

Појам хладног времена се у Верхојанску много разликује од истог појма у централном делу Русије.

„Све је релативно. Мраз је за нас преко минус педесет степени и онда се сматра да је минус четрдесет већ топло. И обрнуто: ако је било минус 20-30, онда се минус 40 доживљава као хладно“, објашњава Галина.

Крзно и вишеслојна одећа спасавају од екстремно ниских температура, као и кинески комбинезони, које хвале становници Верхојанска.

„Носимо крзнене капе и високе чизме од јеленске коже, које су сада и са штиклама. Сви имају бунде. Сећам се да сам у детињству носила хеланке, дебеле доколенице, два или три пара панталона, а колена су ми опет била црвена од мраза. Деца сада иду у школу у кинеским комбинезонима, а на часу седе у обичним панталонама или хаљинама“, каже Надежда, становница града.

Клима се овде разликује и од престонице Јакутск, тамо је зими топлије за десет степени, али дува јак ветра.

Препирке који град је хладнији

Температура од минус 67,8 степени која је измерена у Верхојанску већ дуго времена се сматра најнижом измереном у северној хемисфери.

Међутим, село Томтор у рејону Ојмјаконски се такође бори за титулу најхладнијег места на свету. У Томтору је до сада измерена најнижа температура од – 67,7 степени. Иако је у септембру Светска метеоролошка организација означила Гренланд као најхладнији део Северне полулопте, спор на ову тему између Верхојанска и Ојмјакона се наставља.

„Препирка је због једне десетине степена. Представник Хидрометеоролошког центра Русије нам је 2004. године донео сертификат да је Верхојанск најхладније место Северне полулопте. Мислили смо да ћемо тако ставити тачку на расправу, али до сада се ништа није променило. Ствар је у томе што до Омјакона има добар пут који је проходан током целе године, а до Верхојанска само два месеца годишње. У осталом периоду године путујемо сат и по до Батагаја, а онда даље авионом. Путовање авионом је веома скупо 22.000-26.000 динара је карта, док аутомобилом до Омјакона се можете доћи за 5.000 динара. Самим тим је много исплативије економски развијати Томтор, али за мене је најхладнији град Верхојанск“, сматра Галина.

„У Омјакону су почели да бележе температуру касније, тек 1929. године. Научници су претпоставили, да су мерили температуру у истом периоду као у Верхојанску, вероватно би била минус 70 или чак минус 71 степен. Ова хипотеза је стигла до медија, и реч ‘вероватно’ се некако изгубила. Свако вуче на своју страну и становници Верхојанкса и становници Ојмјакона, али најнижа температура је забележена код нас“, каже Надежда.

Град-село

Галина Дабанова сматра да је Верхојанск, иако мали по површини, добио статус града на основу тога што је био место изгнанства.

„У Верхојанск су слали све оне који нису били подобни цару. Град је настао 1822. године. Верхојанск има мање од 1.500 становника, има једну школу, пошту, болницу, вртић, фабрику за прераду меса и производњу млечних производа. У граду постоји седам улица, најдужа је око три километра. То је наш град“, каже Дабанова.

Раније је постојао аеродром са кога су летели авиони у Јакутск, али је 90-их затворен. „Сећам се детињства, мајка је радила као метеоролог на аеродрому и стално сам виђала различите делегације и туристе. Верхојанск је био центар, али су затим пронашли налазишта калаја у Батагају. Тамо је сада велики аеродром, а ми смо остали само атракција“, напомиње Надежда.

Галина Дабанова је директорка школе и каже да је у учионицама температура око 26 степени, а у кућама зависи од тога како су грађене и колико се греју. Зграде се греју на угаљ, пут горива је дуг, иде дуж Лене до мора, а затим се спушта низ реку Јана.

„Не градимо ништа већ 35 година, постоје старе зграде познате као „Хрушчовке“. Млади не остају у граду, јер нема где да живе и раде. У кућама је топлије, ја мој једнособан стан зими загреје и до 30 степени, стално отварамо прозоре“, додаје саговорница.

Јабуке за 545 динара

Цене су високе.

„Килограм јабука може коштати од 500 до 545 динара, кромпир од 233 до 258 динара, купус 336 динара. Хране не недостаје ако има новца“, објашњава Дабанова.

Плате су у Верхојанску мале.

„Сматра се да је плата од 52.000 динара добра плата за државне службенике. У Москви добијају више и услови су бољи“, наводе мештани.

Млеко са шест процената масноће

Пре петнаест-двадесет година многи су гајили крупну стоку, а сада гаје коње. Краве се могу видети само на фармама.

„Моја баба је имала јакутску краву, која је давала мало млека, али је било пуномасно око шест процената масноће. Та врста је скоро нестала. Једна крава поједе скоро четири тоне сена. Овде су лета кратка, али током белих ноћи сунце скоро да не залази, трава је ниска и бујна. Један наш стог сена по калоријама је као два у средњем појасу Русије. Фармери косе траву цео јул и август, а када се језера заледе онда сено довозе из других места. Гајење коња је лакше, они сами проналазе храну испод снега. У Верхојанску скоро да не можете пронаћи свињетину или увозну говедину на трпези, најчешће једу месо ждребета“, прича Галина.

Без фрижидера и хладне воде

Фрижидере су заменили подруми у зимском периоду, а лети санте леда: „Довољно је да сиђете у подрум два метра и тамо је већ снег, јер је код нас вечити мраз“.

Вода за пиће се добија топљењем леда. „У октобру-новембру, када лед на рекама није превише дебео, мушкарци га секу моторним тестерама и продају. У сваком дворишту можете видети тобогане са ледом. У кућу уносимо две или три коцке, топимо их и пијемо. Лед је најчешће димензија 30 са 40 центиметара“, наводи Дабанова.

У кућама је вода врућа и користи се за купање и прање, али се не пије. Интернета нема свуда, а тамо где га има је веома скуп. Младих је у граду мало, сви одлазе из града. Они који су остали веома воле свој град, диче се музејем „Пол хладноће“ и вређају се ако неко њихов град назива селом.

Leave a Reply