Током историје постоје догађаји и ликови где мит нађача факте, легенда наџиви биографију, а култ преовлада свим записима. У немилосрдном вихору околности, бајковити приказ хероја тотално је скрајнуо све што су хроничари записали, и од великаша створио змајолико чудовиште које се преселило у вечност.

Једна од најконтроверзнијих личности средњевековне српске историје је без икакве дилеме деспот Вук Гргуревић а.к.а Змај Огњени Вук, син слепог Гргура и унук деспота Ђурђа Бранковића.

Подаци о његовом животу тесно су и неизбежно испреплетани бројним митским, нереалним и надљудским особинама, које га издвајају, дају додатну димензију и барем на кратко враћају у време када је на свом коњу тумарао Сремом доносећи слободу Србима.

У млађим данима ратовао је на страни Турака, да би потом у пограничној служби Угара постао жестоки непријатељ Султану и читавом Османском царству, против којих је предводио бројне окршаје, а неки од најпознатијих су они у Сребреници и Шапцу.

Иако у то време Србија није била деспотовина, Вук је од Угара добио велики број територија и поседа на управљање, стога је остао и познат као „Деспот без деспотовине“.

Страствени љубавник, вешт војсковођа, дарежљиви ктитор! Неко од кога и пријатељи страхују, а непријатељи поштују. Другује са вилама, борави са вуковима, неустрашиво јаше на коњу и чува Србе. Незаобилазан мотив епских песама чије рођење је обавијено велом тајне, која је замотана у народну поезију.

  • Није чедо каквана су: Вучја шап­а и орлово крило, змајево коло п­од п­азухом. Из уста му модар п­ламен бије, Матери се не да задојити – стихови су којим је у бугарштицама опеван Вук Гргуревић.

Ратник изузетне вештине и снаге, неприкосновен у борби, изразитих лидерских особина, владао је и добрим дипломатским способностма. Страх и трепет међу Турцима, који су га се и мртвог плашили.

Преговарао је чак и са султаном Бајазитом Другим, и то на ћирилици, о чему сведоче писма између њих двојице.

Змај Огњени Вук страдао је и преселио се у вечност априла 1485. године, а да ли га је смрт задесила током боја или недуго после њега од последица повреда, није познато.

Змајевити јунак, моистериозног порекла, неустрашиве храбрости и надљудске стране остаје као усуд овом народу, али и сваком другом који се устреми да одузме слободу српству и донесе ново ропство.

Предање каже да се у зору, током помрчине кад се спусти магла, види усамљени коњаник у оклопу који стражари крај двора и чека да још једном зајаше у поход на непријатеља.

Грађани Срема и даље тврде да се Змај Огњени Вук појављује увек када је потребан српском народу, а према легенди последњи пут је „виђен“ 1944. године када је приликом нацистичког повлачења заувек нестало неколико официра Вермахта.

Leave a Reply