Да ли вам је позната личност Митра Бакића, доајена црногорског дипломатског кора који се школовао у Кијеву, Женеви и Петрограду, интелектуалца који је познавао неколико страних језика (француски, грчки, турски, руски, латински) личног пријатеља султана Абдула Хамида код кога је успио да уговори чак двије посјете краља Николе; учесника Невесињске пушке и Црногорско-турских ратова (1876—1878), човјека чију је смрт краљ Петар I Карађорђевић оцијенио као „велики губитак за сво српство, које је у њему имало искреног заступника”?

Као отправник послова у Цариграду лично је у османској пријестоници агитовао да се тамо подигне Српска Црква и да постоји Српска црквена општина. Ми вам преносимо дјелове писма које је, октобра 1891. године, послао министру иностраних дјела, војводи Гавру Вуковићу:
„Господине министре, (…) свакоме је познато да је Цариград центурум, из којега се најуспјешније може да проводи пропаганда и сузбија страни уплив, који угрожава нашој националној ствари у српским провинцијама Отоманског царства. Осим тога у Турској је обичај, да се тескере и друге исправе, које дају право на пребацивање у каквом мјесту, издају путницима на препоруку црквених општина, па почем српске општине у Цариграду нема, то су становници турских провинција наше народности, принуђени да се бугарском Егзархату обраћају, те на такав начин, не само себе за Бугаре издавати морају, него још по повратку у свом рођеном мјесту и бугарску пропаганду подупиру и развијају. Вама је познато да у Цариграду има, осим Македонаца, Старосрбијанаца, Херцеговаца и Бошњака, велики број Црногораца, Бокеза и Далматинаца. Сви ови Срби немају ни једне своје Цркве, да би се могли у њој на скупу сусрести и на свом језику Богу молити. Њихова дјеца унапријед су осуђена да се побугаре, или у другу туђинштину преобрате, јер се српске владе (Влада Србије и Влада Црне Горе) нијесу постарале да им националну школу подигну, те да се у њима одгаја љубав к својој народности и домовини”.

Својом изузетном ерудицијом служио је српском народу, међу првима је увидио слабљење Османског царства те утицао на стварање Балканског савеза, заштитио је протјеране беранске ђаке из Призренске богословије због отворене подршке „раскраљу” Милану Обреновићу, утицао је да Дионисије Петровић постане митрополит рашко-призренски и српски јерарх Цариградске патријаршије, подигао је углед црногорске дипломатије и сврстао се у ред дипломата високог ранга. Преминуо је 13. августа, 1903. године, привремено је сахрањен у Руској Цркви у Цариграду, а сахрани су присуствовали митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, Митрофан Бан, руски министар иностраних послова Шчеглов, син књаза Николе, принц Мирко Петровић, године 1906. посмртни остаци амбасадора Мирка Бакића пренесени су у његово родно Забрђе код Андријевице.

Leave a Reply