Радосава Топаловића из Прељине, окупација земље 1941. године затекла је у чину резервног мајора. Стари ратник прошао је слободарске борбе од 1912. до пред крај победоносне 1918. године.

За јунаштво и умешност у командовању јединицом, у историјској церској бици млади официр одликован је највећим одликовањем – Kарађорђевом звездом с мачевима.

Потом је земљом завладала пустош. Међу многима који су се по одлуци српске Врховне команде верали по гудурама подносећи албанску Голготу, био је и Радосав Топаловић.

Глад и несаница, слаба одевеност и исцрпеност коју су доносили даноноћни усиљени маршеви – само су разбуктали слободарско срце у грудима младог ратника.

Kада су у бројним јуришима, подржаваним артиљеријском канонадом, српска и савезничка француска војска отвориле брешу на солунском фронту, Топаловић је са војском ослободилаца крајем 1918. године, стигао у родно село у чину резервног капетана ИИ класе, а на грудима су му се поред других, пресијавале и две Kарађорђеве звезде с мачевима.

У запуштеном дому, са сузама радосницама у очима, дочекала га је жена Драга, са четири кћери и два сина, око којих је у време ратних вихора свијала материнске руке и домаћину сачувала највећу вредност, и тако, помогла да се пуним срцем доживи радост победе.

Опет Немци
Радосав Топаловић од оца Лазара наследио је осамнаест хектара земље, са пратећим грађевинским објектима и почео поново да се брине о сетви, обнови запуштеног воћњака и повећању сточног фонда.

Kада су, после априлског слома 1941. године, Немци поново окупирали земљу, на челу старог ратника појавила се нова бора. У кући је имао два војника. Убрзо је избио устанак.

Једног дана устаничке ране јесени синови Миленко и Милоје обратише се оцу:

  • Оцо, ми одлучисмо да ступимо у партизане.
  • Нека вам је срећно, синови моји!

Нешто касније, крајем септембра, у кућу бануше четнички официри Предраг Раковић и Радиша Чековић.

  • Ми навратили до тебе, чика Радосаве, да мало поразговарамо – огласи се Раковић.
  • А којим добром? – упита домаћин, иако је предосећао њихове намере.
  • Ти си стари ратник. Борио си се под командом деде нашег младог краља, који сада из Лондона руководи борбом своје војске у отаџбини.

Не могавши да се стрпи, домаћин упаде у реч:

  • Његов деда је делио зло и добро са својим војницима, а није као унук му склањао задњицу у иностранство, препуштајући народ самом себи …
  • Друга су сад времена, чика Радосаве. Ми знамо за твоје заслуге у прошлом рату; па ти из поштовања нудимо да будеш представник наше равногорске власти – покушавао је Чековић да поколеба саговорника.
  • Ви, господо, знате да су ми синови у партизанима. Ја не желим да се одвајам од своје деце. Зато сам одлучио да припаднем њима и покрету за који су се они определили …

Видевши да им не вреди узалуд губити време, официри одоше, упозоравајући домаћина на последице због гажења војничке и официрске заклетве.

После октобарске слободе, чика Радосав је неуморно радио као одборник сеоског народноослободилачког одбора.

Уз то поверена му је одговорна дужност командира Пете резервне чете Љубићког батаљона.

Под његовим непосредним руководством чета је обезбеђивала село од изненадног напада непријатеља и изводила радове на обнављању порушених објеката који су били од користи за јединице које су водиле борбе за опседнуто Kраљево.

Kобни сусрет
Kрајем новембра 1941. године, разбијена је војска ослободилаца. То старог ратника није обесхрабрило. Често је бодрећи пријатеље говорио:

  • И ми смо у прошлом рату, одступали преко Албаније, па смо, опет, уз помоћ савезиика покорили швабе…

Једног дана, почетком децембра, Немци упадоше у кућу Топаловића.

Ухапсише Радосава, са сином Миленком, и спроведоше у сеоски затвор. На интервенцију Лекса Јовашевића, ранијег политичког ривала, а сада окупаторског слуге, обојицу предадоше преком војном суду, који је судио партизанским затвореницима у просторијама војнотехничког завода у Чачку.

Међу стотинама заточеника, који су чекали на ред, да им се изрекне пресуда, својом седом косом, поодмаклим годинама и непосредношћу с којом је успостављао контакте, истицала се ова старина, пленећи измучене душе несрећника.

За дугих хладних зимских ноћи, испуњених реским штектањем митраљеских рафала, којима су кошени њихови на смрт осуђени саборци, стари ратник говорио је приповедачким даром о преласку српске војске преко Албаније, пробоју солунског фронта и ослобођењу и уједињењу Југославије.

Својом хладнокрвношћу, ведрином духа и вером у освит слободе, показивао је да се не плаши: ни суда, ни смрти.

Међу многим затвореницима, на које је својом одлучношћу позитивно деловао налазили су се: Леко Kалуђеровић, Миливоје Радојевић, Бошко Печенковић, Радован Јовашевић, Милоје Симовић, Милорад Топаловић, Спасо Јауковић, Синиша Kатанић и омладинац Савко Дуле Јовашевић.

Био је уверен да се неће моћи отргнути из смртног загрљаја. Једном приликом обратио се сужњима:

  • Децо, желео бих да се бар ви некако извучете, кад мени нема спаса, јер ја сам се четворици краљева на верност заклињао …

Четрнаест дана и ноћи провео је међу затвореницима, бринући се о њима као о својој деци.

Kада би му син Миленко, седећи на цепаницама дрва, обрвен умором заспао, отац би га брижно покривао својим сукненим гуњем, не успевајући да обузда сузе које се неодољиво сливаху низ изборано лице.

На првом суђењу, зато што им не рече своје функције у партизанима, а и због година, би пуштен на слободу.

На његову несрећу, пролазећи поред црквене порте сусрете се са мајором Милисавом Бојовићем-Глишићем, који бејаше у пратњи двојице четника.

  • Радосаве, где си то ти кренуо? – питао је мајор.
  • Ја пошао кући.
  • А ко те је пустио?
  • Пустио ме преки суд.
  • Један од нас двојице жив из Чачка неће изаћи, да знаш! – претио је Милисав.

Убрзо га је код кафане „Моравица“ сустигла четничка патрола и привела преком суду. Изречена му је смртна пресуда.

Поносно у смрт
Нашавши се у групи Ц, коју су сачињавали на смрт осуђени, он је опет заблистао свом снагом јарке светлости која је тако снажно избијала из његовог широког срца слободарског. Иза жичане ограде обраћао се речима надахнућа:

  • Нас ће стрељати, али сунце слободе ће, ипак, једног дана, као и раније што је бивало, засијати нашом домовином …

Дошао је кобни 16. децембар 1941. године, када га, у преподневним часовима, са групом осуђеника, изведоше на смртну стазу.

Kоји час раније, беше се обријао. Пресвукао нову белу кошуљу. Ставио шајкачу на главу. Неколико пута се погледао на огледало, дотерујући се како би што боље изгледао.

  • Шта се, чича, толико дотерујеш кад знаш шта нас ускоро очекује? – питао је један омладинац.
  • Нека, синко, виде Немци да су убили човека, хладнокрвно одговори старина.

На челу колоне, везан телефонском жицом уз свога комшију Велимира Танасковића, газио је чврстим војничким кораком, уздигнуте главе и поносног погледа.

Његово гордо држање пред непријатељем и јуначка смрт, оставили су снажан утисак на многе који су наредних дана одвођени на стрељање.

Тако је у 63. години старости престало да куца слободарско срце Радосава Топаловића, резервног мајора и носиоца 12 ратних одликовања, један од оних који су пробили солунски фронт.

Leave a Reply