Дан пошто је колона избеглица из Крајине кренула пут Србије, група тада младих људи, уз помоћ општине Врачар, међу којима сам био и ја, организовала је пекаре и угоститеље из Београда да спремају храну коју смо делили људима из колоне око Бијељине.

Провео сам на путу седам дана. Ни сам не знам колико су тона хране београдски угоститељи, добри људи, припремили и колико смо људи нахранили, јер многима је то био први топли оброк још од Крајине. Ова слика је настала у тренутку када сам чекао да дође наредни комби са храном и док разговарам са човеком из колоне. Беџ који имам на кошуљи припада градској општини Врачар јединој београдској општини која је те 1995. године организовала помоћ за прогнане.

Дан пошто је колона избеглица из Крајине кренула пут Србије, група тада младих људи, уз помоћ општине Врачар, међу…

Gepostet von Горан Весић am Montag, 3. August 2020

И данас сањам те дане. Посебно један детаљ. Док сам чекао да дође нова испорука хране ходао сам поред колоне. Нећу никада да заборавим ту ТИШИНУ. Ходате поред жена, мушкараца и деце на тракторима и НЕ ЧУЈЕТЕ НИ ЈЕДНУ, ЈЕДИНУ РЕЧ. Ни плач детета, ни уздах, ни кашаљ… Само тишина. И људи који ћуте погнуте главе или гледају кроз вас према Србији. Ту тишину, док сам жив, нећу моћи да заборавим.

Она нас опомиње да никада не заборавимо највеће етничко чишћење које се догодило после Другог светског рата у Европи у коме је у једном дану протерано 250 хиљада Срба, убијено неколико хиљада, а њихове куће спаљене како би био уништен сваки траг да су икада живели у Крајини. И да се боримо док смо живи да кривци за ове злочине одговарају.

Горан Весић

--

Leave a Reply