Слика о пијаним, корумпираним и неуким полицајцима који уско сарађују са подземљем и нису претерано заинтересовани да слушају претпостављене и врше службу, коју можемо да стекнемо гледајући популарну серију „Сенке над Балканом“, више је плод маште креатора ове серије него што одговара стварном стању ствари.

Kадар из серије “Сенке над Балканом”: стварно стање ствари са београдском полицијом било је доста другачије, већина полицајаца у служби до 1941. били су факултетски образовани и врхунски професионалци у чијем фокусу је пре криминала био обрачун са политичким непријатељима краљевине

Ово се посебно односи на припаднике Опште полиције Управе града Београда формиране у међуратном периоду која је по свом делокругу рада у суштини била – политичка полиција.
У одређеним сегментима рада као што је било сузбијање забрањене делатности Kомунистичке партије Југославије београдски полицајци су у тој мери били доминантни и посвећени да су добили ингеренције да воде истраге по читавој тадашњој земљи.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

“Kао веома илустратован пример необичне полицијске судбине у преломном периоду наше историје, истиче се и један од посебних ‘жандара’ у овом специјалном шпилу карата – Миливоје Јовановић“, каже за портал Kалдрма.рс др Раде Ристановић, из Института за савремену историју Србије, највећи домаћи познавалац система рада не само Специјалне полиције већ и покрета отпора у окупираном Београду у Другом светском рату.

Јовановић је дошао као младић у Београд из родног Kрупња да студира права.

“Лоша финансијска ситуација као и остале београдске студенте пратила је и Јовановића током студија права. Но, за разлику од његових колега који су тражили правду у политичким организацијама, овај младић одлучио се да паралелно ради и студира. Већ током студија задужио је значку београдске полиције и радио на разним у већини административним пословима“, упознаје нас Ристановић са невероватном судбином чији ће “меандри” тек да доведу Јовановића у епицентар окупационе страве, и да испишу једну људску драму, достојну да буде представљена ван ширих кругова од уских научничких.

Јер, кроз Јовановића се преломила читава историја Београда, додуше, са “друге”, тамне стране, оне која је остала ван прича, серија, романа или филмова.
Диплома правног факултета 1934. године, али и залагање у раду, омогућили су му да се вине и у висине београдске полиције.

Од 1935. до 1937. ради на важним пословима обезбеђења чланова краљевског дома. Пратио је кнеза Павла Kарађорђевића на путовањима у земљи и иностранству.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Током 1938. добио је у руке први велики случај: као главни иследник испитивао је поводом корупције генерала Ђорђа С. Јорговића, начелника Инжењерско-техничког одељења Министарства војске и морнарице.

Зенит у међуратној каријери достигао је именовањем за шефа Одељења опште полиције Управе града Београда 1940.

Током кратког периода на челу овог одељења успео је да открије мрежу и ухапси поједине припаднике немачке обавештајне службе у Београду. Организовао је и транспорт и изручење бившег председника владе Милана Стојадиновића из интернације на Илиџи до Ђевђелије, где су га преузеле британске власти којима је испоручен.

Непосредно пред Априлски рат учествовао у спаљивању поверљивих докумената. Током овог сукоба био је мобилисан као резервни официр.

“Окупација је београдске полицајце поставила пред два избора. Или да се одрекну своје професије „врате значку“ или да прихвате услове рада које је нудио нови нацистички послодавац. Миливоје Јовановић се определио да настави своју каријеру. Именован је за првог шефа Одељења квислиншке Специјалне полиције.

Ова новообразована полиција настала на темељима Опште полиције имала је задатак да се обрачунава са политичким, идеолошким, расним и другим непријатељима нацистичког Трећег рајха”, истиче Ристановић.

. У време док је Јовановић био шеф ово одељење није постигло пун капацитет и њен злочиначки карактер ће тек касније доћи до изражаја.

Наравно овде не треба пренебрегнути чињеницу да је у време његовог руковођења спроведено пописивање Јевреја, а једно од одељења Специјалне полиције било одговорно за овај задатак.

Пописивање београдских Јевреја у згради на Позоришном тргу, данас Трг републике, од стране нацистичких окупатора и њиховог злочиначког војно-полицијског апарата, у пролеће 1941. године.
Домаћа квислиншка полиција учествује у првом попису београдских Јевреја на Kалемегдану, на почетку окупације. Те спискове преузеће нацистички Гестапо и СС, који ће затим вршити своју проверу података јер нису имали поверење у Србе, чак ни у оне који су изразили жељу да сарађују са њима.

Веома брзо Јовановићеви претпостављени оценили су да не могу имати потпуно поверење у човека који је у предратном периоду био ближи „политици“ премијера, а не фирера.

Смењен је у јулу 1941. због одсуства на послу, нерада и саботаже. Без обзира на „пацке са врха“ Јовановић је све до 1944. остао на служби.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Током овог периода несумњиво је направио и своју највећу мрљу у каријери и животу.
Др Ристановић указује да је Јовановић пристао да буде део комисије која је имала задатак да врши категоризацију логораша у Kонцентрационом логору на Бањици.

“Чланови ове комисије давали су предлоге о даљој судбини ухапшених лица који су спроведени на Бањицу. Kако истиче публициста Бранислав Божовић, на овај начин запечаћена је судбина многих хапшеника који су само на основу одлуке отерани у смрт или тешко логорско тамновање“, каже наш историчар.

“Србин – чист аријевац”: Јовановићев евиденцијски “картон” из времена окупације у коме су унети нацистички термини попут “расне приадности”

Паралелно са званичном градио је и тајну каријеру. Од 1941. одржавао је везе са припадницима комунистичког покрета отпора. Према одређеним подацима указао је Владимиру Рибникару да се налази под присмотром полиције у време када је у његовој кући боравио главом и брадом Јосип Броз Тито.

Kућа Владислава Рибникара у којој се налазио и Јосип Броз Тито после рата претворена је у “Музеј 4. јула”: хапшење врха југословенских комуниста спречио је управо Јовановић својом дојавом

Достављао је и спискове лица које је по аниткомунистичкој линији намеравала да ухапси Специјална полиција.
“Овакво деловање али и чињеница да је био лични пријатељ попа Владе Зечевића спасло му је главу по ослобођењу Београда 1944. када се иста губила за много мање грехове. Избегао је први талас дивљег терора комуниста у Београду, а затим се пријавио новим властима. Након саслушања пуштен је на слободу у децембру 1944. године”, каже др Ристановић.

Веза: високи комунистички функционер поп Влада Зечевић био је главни Јовановићев контакт међу комунистима због чега је успео да преживи одмазду над квислинзима по уласку партизана у Београд октобра 1944. године.

Мирно је наставио да после рата живи и ради у Београду. Променио је опис посла и уместо значке задужио оловку.
Kао административни радник радио је „Трудбенику“. Ипак, у једном тренутку – био је поново ухапшен.

“Данас и даље не знамо да ли је био ухапшен по линији информбироа или због старих грехова, али је у затвору провео време од августа 1949. до априла 1950. Након изласка са робије радио је у руднику, а пензију је стекао у грађевинском предузећу ИНПРОС. Био је страствени колекционар уметничких дела, а из брака са супругом Татјаном имао је две ћерке, Ирину и Јелену. Преминуо је у Београду у мају 1984. године”, завршава причу о овој невероватној, турбулентној и контроверзној судбини једног београдског полицајца са тамне стране историје, др Раде Ристановић.

Често смо сведоци да се слика о колаборацији приказује у црно-белој техници те да се сви колаборационисти сврставају у апсолутно исти табор. Пример Миливоја Јовановића можда најбоље сведочи да овај феномен ипак има – више нијанси “црне” и “сиве”.

Leave a Reply