Током Другог светског рата Поликарпов ПО-2 је углавном коришћен у диверзантским ноћним ударима. Немачки војници су му дали надимак „машина за шивење“ (нем. Nähmaschine), вероватно ради карактеристичног звука који је том приликом производио. Многе ваздухопловне ескадриле Црвене армије које су у свом саставу имале авионе У-2, биле су познате по женској посади. Ту се посебно истицао 46-ти гардијски ваздухопловни пук коме су Немци дали име „Ноћне вештице“.

На интернет ресурсима се појавио видео-материјал на коме се види обарање совјетског двокрилца Поликарпов-2 (скр.ПО-2). Авион је услед оштећења морао принудно да слети на њиву на којој се налазили делови немачког моторизованог пука из састава здружене оперативно-стратегијске Групе армија „Југ“ (нем. Heeresgruppe Süd) која је крајем августа месеца 1942.године отпочела Битку на Стаљинград. Том приликом совјетски пилот је заробљен, док даља судбина авиона није позната. Као што се на видео-материјалу може видети, осим техничких оштећења која су резултат ватре са земље, авион је остао у прилично добром стању.

Поликарпов По-2 (рус. самолёт У-2) је совјетски двокрилни авион који је иницијално био намењен за школовање и обуку војних пилота Црвене армије, али и цивилних пилота у ваздухопловним клубовима. У изузетним околностима се могао користити у борбеним мисијама ограниченог карактера, за ношење поште, санитет и за везу. У цивилне сврхе је кориштен и у пољопривреди.

До 1944. године је носио назив У-2, а војници су га прозвали „Кукурузник“. Произвођен је у Совјетском Савезу од 1929. до 1953. У техничком смислу представља летелицу која је позната по једноставности, јефтиној производњи ,и одржавању приликом експлоатације .Произведен је у скоро 40.000 примерака, а користио се у великом броју држава, на свим континентима.

Варијанте летелице

Прва верзија овог авиона је носила ознаку У-2АО, а касније У-2АС.Радило се о летелици која је била намењена за цивилну употребу (пољопривреда). Авион је комплетиран 1931.године. Управо је ради ове намене авион прозван „кукурузник“ јер му је за слетање била довољна минимална равна површина. Од 1932, рађена је санитетска верзија У-2АС, а са почетком Другог светског рата У-2С-2. Све верзије од 1939. су опремљене јачим мотором Швецов М-11Д, да би касније после рата користиле мотор М 11K. Следећа санитетска верзија се производи од 1941. под ознаком У-2С-3, а после рата По-2С. Поред ових наведених верзија направљени су и као авиони за ваздушну пошту: војни У-2ВС и цивилни У-2СП, затим верзије са пловцима за слетање на воду У-2М и МУ-2. У току рата, Совјетско ваздухопловство је користило и овај лаки авион тј. адаптирану варијанту У-2ВС, под именом У-2ЛНБ (ЛНБ – је руски акроним за лаки ноћни бомбардер). Ова верзија је имала већу носивост, те је могла понети до 350 kg бомби. За потребе ратне пропаганде направљена је и верзија У-2ГН опремљена звучницима велике снаге.

Употреба „Кукурузника“ у борбеним дејствима

Током Другог светског рата коришћен је углавном у диверзантским ноћним ударима. Совјетски лаки бомбардери су били у стању да захваљујући релативно малој буци мотора током лета неприметно дођу до предњег краја линије фронта, и прецизно испусте бомбе које би падале директно у немачке ровове. На овај начин су успешно исцрпљивали живу силу непријатеља. Немачки војници су му дали надимак „машина за шивење“ (нем. Nähmaschine) вероватно ради карактеристичног звука који је том приликом производио. Авион је имао задовољавајуће маневарске способности, био је једноставан за пилотирање. Његове каракттеристике су му омогућавале да реализује специфичне мисије које друге борбене летелице нису биле у стању да ураде.

„Ноћне вештице“

Али авион је имао и бројне друге проблеме. Наиме, с обзиром да је двокрилац из њега је било отежано дејство митраљезима по позицијама непријатеља. Велики проблем су му били немачки ноћни рефлектори који су били у стању да заслепе посаду, који је тада често губила оријентацију. Многе ваздухопловне ескадриле Црвене армије које су у свом саставу имале авионе У-2, биле су познате по женској посади. Ту се посебно истицао 46-ти гардијски ваздухопловни пук коме су Немци дали име „Ноћне вештице“. Њен први командант је била мајор Јевдокја Берчанскаја.

Leave a Reply