ЗАУВЕК трогодишња Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. године. Убијена је 17. априла 1999, у свом купатилу, у Улици Димитрија Лазарева Раше у Батајници.

Гелери агресорских НАТО бомби распарчали су прозор, покидали завесу. Милица је седела на ноши. Мајка Душица је, који тренутак пре, кренула да јој спреми постељу. За сан.

Тата Жарко покупио је веш са штрика и црвену хаљиницу са извезеним мачетом у корпи, које спава. Брат Алекса је њену лутку сместио у креветић, крај јастука. Тако је Милица одлазила на починак.

Експлозија је била нагла и снажна. Након тога се ништа није чуло, осим вриска њеног оца Жарка. Узео је Милицу у наручје. Трчао је низ степенице, а дете му је клонуло на рукама. Улетео је у ауто и возио, није се помирио са чињеницом да је већ умрла. 

Споменик девојчици Милици Ракић страдалој у НАТО агресији 1999. године налази се у Ташмајданском парку у Београду.

Милици је песму посветио српски песник Добрица Ерић, у знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.

Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.

Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.

Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.

Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.

Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.

Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

Leave a Reply