Република Српска Крајина (РСК) је била најзападнија српска Држава, самопроглашена, међународно непризната Република, која је постојала од децембра 1991. до августа 1995. године и коју су већински настањивали православни Срби. Обухватала је територије Северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне Славоније, Источне Славоније, Барање и Западног Срема.

Основана је на територији некадашње СР Хрватске, која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната Република. РСК је заузимала површину од 17.028 km², што је око 30% територије CP Хрватске. Главни град РСК био је Книн (12.000 становника).

Независност Републике Српске Крајине званично није признала ни једна Држава света, укључујући и тадашњу СР Југославију.

Република Српска Крајина се простирала правцем север – југ, односно исток – запад (мањим делом) и имала је облик издужене елипсе. Дужина РСК од хидроелектране Перуча до села Градац на левој обали реке Купе на Кордуну (југ – север) и према истоку код Брезова Поља на планини Папук у Западној Славонији била је 350 километара, а од села Апшевци у Западном Срему (југ) до границе са Мађарском на реци Дунав (север) око 100 километара.

Ширина РСК од села Доњи Земуник код Задра до тригонометра Орловац (1.485 метара), на сјеверни падинама планине Динаре на границе са Босном и Херцеговином била је 86 километара, а од села Уштица на десној обали реке Саве до Јасеновца, свега четири километара.

Гранична линија са Републиком Хрватском и Муслиманско-хрватском Федерацијом Босне и Херцеговине (линија север) износила је 200 километара, а гранична линија УНПА Југ износила је 230 километара. Значајно је напоменути да је РСК преко Карина имала излаз на Јадранско море.

Република Српска Крајина је због свох природног положаја имала неколико природних лепота као што су Национални парк Плитвичка језера, Копачки Рит, Петрова Гора, Доњи Карин, Слапови Крке, врело Цетине, врело Уне и река Корана.
Порекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. века. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. века, када Србе спомиње франачки Хроничар Ајнхарт. Исти Хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце. Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска Манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два Манастира су Крупа саграђена 1317. године и Манастир Крка саграђен 1350. године, које је зидала Јелена, Сестра Цара Душана. Насупрот томе, српско становништво које је живело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Срема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. веку.

Још за време првих сеоба Срба, док је Србија била под османлијском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим померањем дошло је до насељавања у тадашњу Хабзбуршку Монархију. Бечки двор је понудио Србима да се населе у пограничним деловима Монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на доделу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна Крајина (1579.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године одлуком Великих Сила на Берлинском Конгресу, престаје опасност од напада Османлија на границе Монархије и тада престаје да важи Управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били Војници у Војној Крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни Земљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна Крајина постала део Хрватске и Славоније, Сабор је 11. маја 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

Након укидања војне организације интензивирала је политичка активност Срба у Аустро-Угарској Монархији. Било је стварано неколико странака, од којих неки су имали сарадњу са Странкама Хрвата. Али број хрватских Политичара, као што су Анте Старчевић и Јосип Франк гледали на Србе као на уљезе на овом подручју које треба отерати, па су ширили Србофобију. Док су Срби добили подршку од Бана Куена-Хедервари који је био постављен из Будимпеште, неки хрватски Политичари тражили заштиту у владајућим круговима у Бечу. Након слома Аустро-Угарске на крају Првог светског рата у јесен 1918. године, јужнословенске земље су затражиле уједињење са Краљевином Србијом, која се тада простирала од Вардара до Дрине и од Суботице до Улциња. Тако је 1. децембра 1918. године настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, гдје је и РСК ушла. Међутим, ова Држава је била централизована па и није одговарала већини Хрвата који су желели потпуну независност. Све ово је изазвало низ политичких криза. Према попису становништва 1910. године православни Срби у хрватско-славонском граничном подручју бивше Војне Крајине бројали су 649.453 људи. Једанаест година касније, у 1921. години на подручју Хрватске, Славоније и Срема живело је 764.901 Срба. Од тога 658.769 на простору бивше Војне Крајине и 106.132 у Далмацији.

У Другом светском рату српско становништво на подручију Независне Државе Хрватске, где је ушла и РСК било је биолошки угрожено јер је Павелићев Режим, потпомогнут од Ватикана спроводио геноцид над српским, јеврејским и ромским становништвом.

Тако је усташка НДХ за четири ратне године 1941-1945 прогутала више од 1.000.000 православних Срба, који су убијани у концентрационим логорима (Јасеновац, Јадовно, Керестинац, Јастребарско, Градишка, Доња Градина…), живи спаљивани у својим кућама, бацани у бунаре и др. О овоме постоје и бројни докази што су поједини Аутори записивали у рату и након рата, али су југославенске комунистичке власти након 1945. године забрањивале да се пише и прича о УСТАШКОМ ГЕНОЦИДУ над Србима, јер је то била претња Братству и Јединству, тековини на којима је сазидана СФРЈ.

Чак штавише, бројни усташки Крволоци су измакли правди, јер комунистичке власти нису биле истрајне у својој намери да казне Џелате који су убијали највише српску Нејач.

Након одржаних вишестраначких Избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила проусташка Странка ХДЗ и Фрањо Туђман. Они су у свом политичком програму јасно истицали жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на Изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких Злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Макс Лубурић…), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из доба НДХ.

Сукоби Хрвата и Срба у Хрватској симболично су почели на фудбалској утакмици између београдске Црвене Звезде и загребачког Динама 13. маја 1990. на којој је дошло до масовне туче навијача и тоталног демолирања динамовог стадиона. Сукоби и туче су се после наставили и на загребачким улицама. Нереди на Максимиру су послужили новој власти, коју су форимирали ХДЗ и Фрањо Туђман дан после ове неодигране утакмице, како би очистили МУП Хрватске од српских Кадрова. Међунационално односи Срба и Хрвата су након формирања нове владе из дана у дан погоршавали. Нова власт је убрзо изменила државне симболе (петокрака је замењена шаховницом) и најавила доношење новог Устава у којем би Срби изгубили статус конститутивног Народа. Одговор Срба, на ове претње, био је формирање Српског Националног Вијећа, организовање референдума о аутономији и блокирањем друмског и железничког саобраћаја у околини Книна — тзв. „Балван револуција.“ Тиме је пресечен пут између Загреба и Сплита.

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће 1990. су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава Полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, Министри у тадашњој Влади Хрватске. Тако су створене паравојне јединице у СР Хрватској. КОС ЈНА је снимио филм о овом злочиначком подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Власти СР Хрватске су ово назвали „србо-четничка пропаганда.“ Касније је Стјепан Месић 2001. године потврдио да је то била истина.
Од маја 1990. године до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине у свим деловима СР Хрватске. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих Комшија Срба. Специјални одреди хрватске Полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом. Њихов задатак је био напади на српске цивиле, а касније и на касарне ЈНА. То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину.

Крајем 1990. године у хрватском Сабору је изгласан тзв. Божићни Устав који је довео до усијања међунационалне односе Срба и Хрвата у Хрватској, јер су Срби избачени из Устава као конститутивни Народ и сведени на националну мањину. То је допринело да Странка СДС Јована Рашковића прерасте у Покрет против хрватског државног тероризма.

Током пролећа 1991. године дешавају се појединачни напади на насеља у којима живе Срби или Нехрвати као што су Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село и др. Дана 25. јуна 1991. године хрватски Националисти су нападали и касарне ЈНА у Сплиту 6. маја 1991. године, Вараждину 19. септембра, а у Бјеловару 29. септембра. Сабор СР Хрватске проглашава независност 25. јуна, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. године је склопљен Договор на Брионима између Представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске Заједнице, гдје су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три мјесеца.

Током лета 1991. године у свим деловима СР Хрватске нападане су касарне ЈНА од хрватских Паравојника и Полицајаца. Поред тога у свим местима гдје је била национално мешовита средина долазило је до напада на Србе као што су Вуковар, Сисак, Госпић, Шибеник, Сплит, Ријека, Осијек, Дубровник, Карловац, Славонски Брод, Жупања, Винковци и др. Тако су кренуле и колоне прогнаних Срба у Србију или Босну и Херцеговину, јер се тамо још није водио рат. Током 1991. године започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, да се заплаше остали и напусте део под контролом Хрватске. Само у Сиску је ликвидирано преко 600 Срба цивила, у Вуковару 400 цивила пре самог рата, а у Осијеку је убијено стотинак српских цивила. Срби су одвођени из Загреба и на Пакрачкој Пољани је ликвидирано најмање 300 српских цивила из неколико градова. Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, Припадници хрватске војске хапсе 240 Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена.
Република Српска Крајина је формирана 19. децембра 1991. године тако што је усвојен и проглашен први Устав РС Крајине у Книну.

Децембра 1991. године, након низа неуспешних прекида ватре, Уједињене Нације су разместиле мировне снаге у делове Хрватске које су држали Срби. Ове снаге су распоређене да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног решења. Циљ је био да се заштити све становништво на територијама које се нашло под контролом УН. РСК је у почетку имала у свом саставу 28 Општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа одбране (ХВО), војске Хрвата из Босне и Херцеговине, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага Унпрофор-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.

Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених Нација је почело јануара 1992. године. На дан 7. јануара 1992. године Емир Шишић, пилот ЈНА је оборио хеликоптер Европске Заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске. Том приликом је погинуло 5 Посматрача. Европска Заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992. године Мандат снага Унпрофор-а је убрзо проширен и на „ружичасте зоне“, које су обухватале велики део Крајине, а нису биле обухваћене првим Споразумом. Хрватска је постала чланица Уједињених Нација 22. маја 1992. године. ЈНА се постепено повлачила из Хрватске, а Срби из Крајине задржали су територије.
Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интезитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није спречило чак ни присуство снага Уједињених Нација. Хрватској није одговарало одржање статуса кво после одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним дијеловима, да би преузимала територију.
Јануара 1993. године хрватска војска и снаге МУП-а Хрватске су напали 22. јануара 1993. подручје Равних котара близу Задра и Бенковца. Жестоке борбе су трајале до пролећа. У њима су учествовали осим осталих хрватских јединица и гардијске бригаде, а са српске стране осим СВК и Милиције Крајине добровољци из Србије и Црне Горе.

Операција „Медачки џеп“ извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком Региону. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена. Несталим важи још 4 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српску територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка злочиначке операције потписан је Споразум којим се извршила демобилизација „Медачког џепа“ и његово стављање под пуну контролу УН. Током спровођења споразума дошло је до сукоба између канадских и хрватских војних снага. Оваква промјена понашања једног дела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесу спровођења мира.

После ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, Хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Углавном је наставила рат у Босни. Хашки Трибунал је касније испитивао хрватске Официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратне злочине током ове акције.
Алија Изетбеговић, Вођа Муслимана у БиХ и Фрањо Туђман, Председник Хрватске, потписују Споразум 18. марта у Вашингтону о оснивању Муслиманско-Хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са Муслиманима чиме врши тактичке припреме за борбу против Срба. Марта 1994. године власти Крајине су у руској амбасади у Загребу потписале Споразум о прекиду ватре. Крајем 1994. године хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у злочиначкој операцији „Цинцар“ код Купреса и од 29. новембра до 24. децембра у злочиначкој операцији „Зима 94“ на Динари и код Лијевну. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки Џеп и да би се пришло Книну са севера и тако покушало да се окружи са три тране.

Током овог периода вођени су неуспешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској. У лето 1993. године дошло је до Споразума Муслимана у Великој Кладуши са Представницима РСК и Републике Српске. Тако је створена Аутономна Покрајина, а касније Република Западна Босна, коју је предводио легендарни Фикрет Абдић. Тај Савез је опстао до септембра 1994. године када су снаге Петог муслиманског Корпуса окупирале Велику Кладушу.

Дана 1. маја 1995. године хрватске војно-полицијске снаге нападају подручије западне Славоније у злочиначкој акцији која је носила кодни наслов „Бљесак.“ У року од 2 дана прогнано је више од 15.000 Срба, а око 300 их је убијено, док је више од 1.000 завршило у логорима. Док је ово трајало Војска Републике Српске, као и остали корпуси СВК нису реаговали.

Дана 4. августа 1995, године, Хрватска војска је започела злочиначку операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји. За време „Олује“ је прогнано најмање 280.000 српских цивила , а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске Државе изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска Држава извршила холокауст Срба. Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску.
Преостале територије РСК – Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1. јануара 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.

Према подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега око 40.000 Срба, мање од 15% Прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручјима. Српским Повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и Избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен. Према скоријим подацима, у Хрватску се вратило око 70.000 Срба.

Највећи удео Срба, 1991. године, је био у општини Доњи Лапац и то преко 95%. Поред тога Срби су 1991. године чинили велику већину, између 80 и 90% у општинама Војнић, Кореница, Двор, Книн и Грачац, са 80% и Вргинмост, Глина, Костајница, Бенковац и Обровац са 60-70%. Половину су имали у Петрињи и Пакрацу. Трећину становништва чинили су у општинама Огулин, Карловац, Новска, Бели Манастир, Вуковар, Сисак, Ораховица, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина. Преко 20% било их је у Осијеку, Винковцима, Новој Градишки, а имеђу 15 и 20% у Нашицама, Доњем Михољцу, Славонској Пожеги, Задру, Славонском Броду. Значајне српске заједнице постојале су и уЂакову, Бјеловару, Копривници, Кутини, Гарешници, Врбовском, Шибенику, Сињу, Имотском. Већину су дакле имали у Западној Славонији, деловима Барање и источне Славоније, затим на Банији, Кордуну, Лици, Крбави, те деловима Далматинске Загоре и Билогоре. У Загребу је 1991. године, живело преко 100.000 Срба, односно, чинили су 18% становништва главног града Хрватске.

Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су Грб и Застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доле – црвена, плава и бела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и Грб Крајине.

Химна Републике Српске Крајине је била „Боже Правде“, која је уједно и химна свих српских Држава.

У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три Председника. По одвајању од Републике Хрватске први Председник био је Др. Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних Заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Последњи Председник изабран на изборима 1994. године био је Милан Мартић, после три круга гласања, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.

У Крајини су једном одржани Парламентарни и Председнички избори. Главни фаворит на Изборима била је Српска Демократска Странка која је имала и највише Посланика као и дотадашња председничка места (иако је Милан Мартић био представљен од групе Грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на Изборима су учествовале и Српска Радикална Странка, Социјалдемократска Партија Крајине и Српска Партија Социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских Медија у односу на своје политичке Противнике.

Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска Војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 17. октобра 1992. године.
На почетка српско-хрватског сукоба значајну улогу у одбрани Крајине играла је Милиција САО Крајине. Током притиска на Србе хрватска Влада је избацила већину Срба из републичког МУП-а те из станица МУП у Општинама где су Хрвати чинили већину. Покушавајући да ураде исто и да уведу нове симболе на униформе Милиције у општинама са српском већином наишли су на отпор Срба, Припадника МУП-а. Од тог тренутка секретаријати милиције прекинули су све везе са Министарством у Загребу и формирали су Милицију Крајине на челу са Миланом Мартићем. 4. јануара 1991. године је био створен Секретаријат унутрашњих послова у Книну.

Милиција Крајине је у више наврата учествовала у борбама, упркос чињеници да није имала тешко наоружање, које су имали Припадници МУП-а Хрватске и Припадници ЗНГ. Према западним изворима у јулу 1991. године она је имала око 7.000 Припадника са резервом око 20.000. Према српским Ауторима 9. октобра 1991. године Милиција САО Крајине имала је 1.200 редовних Припадника у Секретаријатама, 500 Припадника специјалних јединица и 1.200 Резервиста. Тада је постојало седам Секретаријата унутрашњих послова у Книну, Кореници, Петрињи, Војнићу, Окучанима, Белом Манастиру и Вуковару.

Здравство подручја Крајине је прије рата било интегрални дио здравствене Службе у Републици Хрватској. Финансирано је из јединственог Фонда, са сједиштем у Загребу. Количина новца којом је располагало крајишко здравство није била довољна да покрије веће потребе. Здравствена Служба Крајине имала је 9 Домова здравља (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Кореница, Доњи Лапац, Двор на Уни, Костајница, Вргинмост, Војнић) и 3 медицинска Центра (Книн, Глина, Петриња). Број становника на једног љекара је био, у просјеку, 1.412. Најмањи је био у Книну (532) и у Петрињи (554), док у Војнићу тај број износио 2.233. Број постеља у РСК је износио 1.338, тј. 4,53 кревета на 1.000 становника.

Након почетка рата у 1991. години здравствена Служба у САО Крајини је реформисана у правцу аутономије и сарадњи са Службама здравља БиХ и Србије. У јесен 1991. била су створена два медицинска центра у Книну (Далмација и Лика) и у Глини (Кордун и Банија). Значајна пажња је била обраћена на помоћ Избеглицама са подручја под контролом ЗНГ и МУП-а Хрватске, којих је било укупно око 100.000 људи. У току читавог рата велику помоћ Лекарима РСК су пружили Војномедицинска Академија у Београду и хуманитарне организације, као и Српска Православна Црква.
рви кораци по развоју спортских активности на простору Републике Српске Крајине су почели 28. септембра 1992. године када је усвојен Закон о физичкој култури. Након тога су основани струковни савези као фудбалски у Србу, кошаркашки у Книну, одбојкашки у Вуковару, рукометни у Белом Манастиру, шаховски у Борову насељу итд.

У Бенковцу 11. фебруара 1995. године је основан Олимпијски Комитет Републике Српске Крајине. Сарадња Крајине, Српске и Србије на спортском пољу била је успешна. Први кораци сарадње направљени су захваљујући напорима Министарства за спорт Савезне Републике Југославије, Југословенског Олимпијског Комитета, Факултета за физичку културу и других Институција у Београду и сличних из Српске, односно са Пала и из Бања Луке.

У Крајини је била популарна фудбалска Лига која је постојала у периоду од 1992. године до 1995. године, а најпознатији Клуб је био „Динара“ из Книна. Политички положај Републике Српске Крајине одразио се на њен спортски живот у међународним оквирима. То је значило блокаду у сваком погледу.

Културолошка традиција Срба у Крајини је веома богата. Она се огледа у великом броју пјесама испеваних посебним стилом које се зову ојкаче. Углавном се певају у групи да се чује даље, али има их које се пјевају соло. У РСК могу се срести два типа фолклорне традиције. Први је онај динарски Лика и Сјеверна Далмација, који је задржао ону аутентичну изворност коју су Срби донели у ове крајеве из Црне Горе, источне Херцеговине и Рашке области.

Други је равничарски тип, који се среће у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему. Док се на Банији и Кордуну ова два утицаја мешају, при чему мало више доминира равничарски. Аутентични инструменти крајишке традиције су гајде, цимбуле и тамбурица. У крајишким руралним срединама су до прогона биле популарне игре и надметања названа „Вишебој.“

Никада нећеш из срца и душе нестати мила Крајино!

Србислав Миљковић

--

Leave a Reply