У бомбардовању Србије учествовало је 19 земаља НАТО, а упркос што је било очигледно да је реч о надмоћном противнику, српска војска је пружила завидан отпор. У одбрани земље погинуо је 41 припадник ратног ваздухопловства и ПВО.

“Сви су били спремни да изврше задатке и нико није рекао не”, рекли су за РТС команданти РВиПВО Дејан Васиљевић и Тиосав Јанковић.

Пуковник Тиосав Јанковић, командант 250. ракетне бригаде, један је од оних који су 2. маја 1999. оборили америчког ловца Ф-16.

“Тог 2. маја смо тражили и пронашли циљ, лансиране су две ракете. Сви индикатори су показивали да је реч о успешном гађању, а касније смо од стране претпостављених сазнали да један непријатељски авион тражи помоћ и да је пао у рејону планине Цер. Спасилачки тимови НАТО-а су пронашли и евакуисали свог пилота са територије Србије, а делови обореног авиона и данас се налазе у нашем Музеју ваздухопловства”, испричао је пуковник Јанковић.

Kасније се сазнало да је реч о пилоту Дејвиду Гофену, команданту ескадрона који је данас командант америчког ратног ваздухопловства.

Пуковник Јанковић каже да је појава непријатељских ваздухоплова значила безусловну обавезу да им се супротставе без обзира на дисбаланс у односу снага.

“То је наших неких пет минута када човек треба да дâ све од себе без обзира на све околности. Наша је била професионална, патриотска, људска обавеза да будемо на ватреним положајима, да покушамо да урадимо што више и што боље”, рекао је Јанковић.

Пуковник Дејан Васиљевић, командант 98. ваздухопловне бригаде, чија је јединица имала највише борбених летова 1999. године, каже да су у окружењу бројчано и технички надмоћнијег непријатеља наши пилоти успешно извршили постављене задатке, а то је пре свега била помоћ копненој војсци.

У трци са временом да се задатак изврши и преживи, пуковник Васиљевић истиче да су наши пилоти морали да лете на екстремно малим висинама и екстремно великим брзинама.

“Сви смо били на једном истом задатку у веома сложеним условима, за врло кратко време припрема ваздухоплова, припрема наоружања ваздухоплова, мењање у ходу тактике употребе ваздухоплова који изводе задатак и оно што је мени остало у сећању је да тада нико није рекао не могу, нећу, нико није отишао на боловање, сви смо били спремни, неки су хтели и више пута да иду на задатке, једноставно тај дух и жеља да се брани земља били су јачи од свега”, рекао је пуковник Васиљевић.

Advertisements

loading...

Оставите одговор