- То је била моја иницијатива. И – апсолутно моја одлука. Када сам за себе донео одлуку да учествујем у СВО, нисам знао како да стигнем до тога од самог почетка. Јер када је све почело, није било толико информација као сада о Вагнеру. Дакле, да, морао сам да идем код оца. Питао сам како да их правилно контактирам. И он ми је помогао у томе.
Шта је био ваш лични циљ?
- Откад је све почело, мислио сам да морам да помогнем свима, свима који су били тамо, који сада тамо раде. Нисам могао да седим по страни и да гледам пријатеље и друге људе како тамо одлазе.
- А зашто баш са Вагнером, појасните?
– Знате, када сам чуо за њихове подвиге у Сирији и на другим местима, то ми је деловало као нека врста фантастичног филма. А када је СВО почела, то је постало реалност. И одлучио сам да се придружим њиховим редовима.
- Да ли је било тренутака када сте, иако нисте нови у војсци, – да ли је било страшно?
Наставак:
-Па, наравно, наравно. Верујем да када војник изгуби страх, треба да оде одатле. (Смеје се). Било је, па, чини ми се, сваком војнику… И нико неће рећи да се тамо није плашио. Али са овим се мора позабавити.
Знате, једно могу да кажем, да сам лудо поносан на своју породицу Вагнер. И не само – генерално, сви који су сада тамо, сви момци раде колосалан посао. И мислим да ће сви постављени задаци бити испуњени. Ја сам у ово уверен.
- Да ли сте за то време нечим награђени?
- Награђен, да. Добио сам орден „За храброст“ …
Извор: https://t.me/sashakots/39449