Хтео сам данас да запалим једну воштаницу овде на папиру блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У цркви сам принео молитве моје за њега са јасним осећајем да ћу их ускоро приносити њему. Већ горе многе свеће на свим континентима и још многе ће осветлети у недељу слободну Црну Гору којој је целог себе предао и којој је био сам и свећа што гори у тами и неугасиво кандило и крст и Васкрсење.

У житију његовом скоро да нема краја где живе православни а да нога његова није крочила или утрла пут. И луг његов, часна Црна Гора испуњена је његове духовне деце, сродника, духовне браће монаха и часних свештеника. Што настављају његово дело о којима ћемо такође чути много по примеру њиховог доброг и благог учитеља. Многе је породио а сигуран сам да ће и препородити многе.

Чују се звона и у Београду, у коме се учио, коме се увек радо враћао и који је за живота кратко обасјао својим Архипастирским благословом.

Поред свих речи и дела која може да види свако, душа људска бије ритмом који може само слична да препозна и ослушне. Мисли могу да се наслуте тек кад се погледи сретну а срећу нам се онда када међу нама постоји љубав и поштовање. Тако су се моји погледи сретали сваки пут са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем.

Од онда када ми је у светој тајни свештанства положио руку на главу и излио благодат Св. Духа надахнуо ме својим очинским примером и бескомпромисном вером. А веровао је колико у Бога толико и у сваког човека. Колико је пажње посвећивао великим и битним људима толико је и онима који његову пажњу нису заслуживали. За њих се не само молио него и давао предности и трошио своје драгоцено време. Можда баш зато јер га је Господ као пето дете (од петнаесторо деце) својих родитеља назначио рођењем на Божић 1938. год. да својим животом сведочи вечноживу истину о најдрагоценијем сусрету у историји, о сусрету Бога и човека, о сусрету у Личности Христовој и о свим другим богочовечанским сусретима. Зато је сваки сусрет са њим представљао сведочанство његовог посланства а мени лично доказ Божије милости и љубави за мене.

У кратком времену колико је замењивао оболелог блаженопочившег патријарха Павла више пута је своје поверење поклонио вредним и делатним београдским свештеницима. И на реч њихову је рукополагао нове и младе свештенике београдске. То је била својеврсна ренесанса духовног живота и покушај да се исправи велика неправда према многим свештеничким кандидатима који су годинама чекали да их Црква позове и упосли. То се многима који су профитирали од таквог духовног стања није свидело. И тада су кренули да га клеветају, да га називају пуковником и да му плету венац мученички око главе. А он просто није био најамник него усиновљен благодаћу Божијом, сарадник на делу Божијем. Сејао је семе које је ускоро донело богат плод. Благословио је и основао радио Слово љубве, заштитио је од прекрајања и гашења Верско добротворно старатељство и започео многе сада већ освећене храмове у Београду.

За кратко време сам задобио његово поверење, добио задатак да градим и стварам Верско добротворно старатељство на темељима проте Љубодрага Петровића и његовог труда, да се учим свештеничкој пракси у храму Св. Александра Невског као ђакон и у манастиру Ваведење као свештеник. На крају ме је позвао и дао једну малу парохију у најстаријој београдској цркви Св. Апостола Петра и Павла. И захваљујући томе што је разумео реалност колико стални литургијски и парохијски однос свештеника са народом значи за унапређење милосрдне делатности мени се пружила прилика да је заиста и унапредим. И унапређивао сам је захваљујући њему. Био је увек ту да ме посаветује, саслуша и благослови.

Његов благослов ми је одредио досадашњи живот дао ми јасан правац и још увек ми представља велики залог за будућност.

Још живо памтим наш последњи сусрет, зимус у Патријаршији, када сам му затражио благослов и зажелео Божију помоћ за све оно што сам осећао да га је чекало.

А чекала га је величанствена борба да као старозаветни патријарх поведе свој народ и учини чудо које су кадри да творе само они који су са Богом и Божији. И да доживи да види земљу обећану пре него му се читава земља поклони.

Сада га дочекују на небу и радују му се сви они о којима је мислио, о којима је писао, којима се дивио: ослободиоци, просветитељи и свеци наши свеправославни. Знани нам и јављени и они незнани које је пописивао и прао им кости.

Учиће верујем једнога дана нека деца као што смо и ми учили историју Цркве. Учили смо о страдању Цркве у рату, о патријарху Гаврилу Дожићу и о Владики Николају и Ави Јустину.

Учиће и они о овом времену у којем је нама Србима био патријарх Павле па патријарх Иринеј. А била су и врло битна четири ђака преподобног аве Јустина Ћелијског. И ту ће прича кренути знатно да се шири.

Радуј се достоблажени Архијереју Христов Амфилохије!

Отац Владимир Марковић, млади старешина најстарије Београдске цркве (Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру) и руководиоца “Верско-добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке“

--

Leave a Reply